Изложба Јелене Бурсаћ биће отворена у понедељак 29. марта у Ликовном салону Културног центра Новог Сада и уз прописане мере заштите моћи ће да се  погледа до 12. априла од 8 до 18 часова. 

Јелена Бурсаћ је рођена 1997. године у Зрењанину. У истом граду завршава Зрењанинску гимназију 2016. године. Основне студије завршила је 2020. године на Академији уметности у Новом Саду на студијском програму Сликарство у класи професора Горана Деспотовског, а тренутно је на Мастер академским студијама сликарства у класи професора Видоја Туцовића. Активно излаже од 2015. године и до сада је остварила 7 самосталних (Нови Сад, Зрењанин, Сомбор, Инђија, Београд, Врбас, Лазаревац) и преко 60 колективних изложби (Србија, Хрватска, Македонија, Румунија, Италија, Јапан, Канада) у земљи и иностранству, учествовала на пројектима, радионицама и ликовним колонијама. Од 2019. године је члан АЛУЗ-а (Асоцијације ликовних уметника Зрењанина). Стипендиста је „Доситеје – Фонда за младе таленте“ 2019/2020. године коју додељује Министарство омладине и спорта. Претежно се изражава кроз слику, објекат, цртеж, графику и инсталацију.

Није ли све што видимо или мислимо да видимо,

Само сан, унутар сна

Едгар Алан По

Сликарка Јелена Бурсаћ, користи разноврсне материјале за развијање своје идеје, пластичних објеката у простору. Материјале које користи у свом раду (пиљевина, стиродул) можемо назвати „еманципација одбаченог“ где уметница рециклира разне материјале у преображавању и оплемењивању у свом креативном процесу.

Тежња Јелене Бурсаћ за дочаравање мета-физичких феномена одраз су или одговор на сопствене ставове у којима је Узвишено и митско-религијско, једна од основних категорија визуелне уметности. Опредмећујући своје објекте у простору, она већ дуже време у својој уметничкој пракси истражује ове визуелне категорије. У претходним истраживањима то су биле дводимензионалне представе, да би преко рељефа и употребе разних материјала, дошла до потпуног опредмећења и ослобађања форме, коју сад доноси у реалан простор.

Поступком градње својих објеката у простору у облику пирамида, храмова, простора култних места, Јелена призива у своје уметничко истраживање време, и то оно време у митско-религијском схватању када није било много чинилаца у општем космогонијском систему. Све се сводило на неколико кључних тачака, попут космичког јајета, велике змије, хаоса, као праелемената у настанку света.

Јелена Бурсаћ гради један мета-геометријски систем, урезивања знакова и симбола. Мноштво геометризованих варијанти чине једну апстрактну односно мистичну архитонику која у формалном смислу сугерише урбани амбијент савременог, а још више будућег доба. У поетском смислу, то је космички и космогенијски простор-прочишћен од свега конкретног и материјалног. Настао је један виртуелни простор знакова и симбола, који је различито односно променљиво сагледив, у зависности од осветљености и угла посматрања.

Стварајући својеврсни простор лавиринта у интеракцији са посматрачем, Јелена нас позива на трагање кроз своје објекте, повезујући прошлост са садашњошћу и нудећи да кроз језик својих знакова и симбола откријемо везу са прошлим цивилизацијама и њиховим митовима и начином схватања реалности.

Призивајући у свој мета-физички опредмећени простор време, збија и машта, мит и истина, преплићу се у објектима Јелене Бурсаћ, зову на интеракцију гледаоца, уводећи га у визуелни доживљај у простор прошлости и будућности, постављајући неумитно питање о нама самима и времену у којем живимо.

                                                                                                                                                                         Видоје Туцовић