Изложба слика Уроша Недељковића „АНТИФОРМЕ“ биће отворена у понедељак 25. септембра у 19 часова у Малом ликовном салону. Изложба ће моћи да се погледа до 6. октобра.

Спознавање себе – слике Уроша Недељковића

„Монтењ пише како је болно морати се задржавати на једном месту где нас се тиче, и на нас се односи све докле наш поглед сеже. И даље: Моја душа је била покренута, о стварима свог окружења стварао сам сопствени суд и прерађивао их без туђе помоћи. Једно од мојих уверења било је да истина ни под којим околностима не може да подлегне принуди и сили (…). И даље: Жудим за тим, да себе спознам, у којој мери, то ми је свеједно, само ако се стварно збива. (…) И даље: учинио сам себи закон од тога да кажем све што се усуђујем да урадим, и раскривам чак и мисли које се заправо не могу објавити. И даље: ако желим да упознам себе онда да бих себе упознао какав стварно јесам, правим о себи попис.”

Томас Бернхард, Аутобиографски списи; Узрок

У опусу Уроша Недељковића подједнако су заступљене слике апстрактног и реалног или реалистичког садржаја. Његови радови због те чињенице личе на живот, пошто су ствари које гледамо на његовим платнима са реалним мотивима јасне и лако се, наизглед, ослањамо на њих, а оне апстрактне, опет само наизглед, не разумемо па само асоцијативно можемо да се вежемо за њих. Као и у животу, тако и на његовим сликама, све је релативно.

У свом раду Недељковић полази од реалних појава, догађаја, додиривања догађаја, који су некада лични, а некада колективни, преузети из свакодневнице. Форме су асоцијативне, имају обрисе реалног али су у зони висцералног. Недељковић верује, када се ради о сликама апстрактног садржаја, да асемичке форме могу боље да пренесу емоције и расположење. Апстракција је за њега у садашњем тренутку једини могући одраз његовог бића, „једини могући одраз унутрашњости мене као форме и оног како уображавам да обликујем онострано, ехо емоција којима желим да комуницирам са публиком“. За њега је апстракција покушај бега од стварности.

Случајност у раду са материјалом и процес у којем се допушта да се деси непредвиђено, аутору је веома битна. Цурење боје као вид аутоматског процеса описује различите мотиве, емоције и стања, у климаксу или антиклимаксу. Гест бојом означава облик антиформе, „пренесено означава деловање окружења на појединца“, односно антиформе на форму, чијим се дејством форма намерно квари и поново обликује. У том домену и црно-бели бојени однос он доживљава као однос форме и антиформе. Антиформа представља белу, док је форма црна.

Представљање Светог Вартоломеја као актера на једном од радова позив је на причу о његовој судбини, симболично увек повезаној са драњем његове коже. И није битно да ли се ради о свецу или сатиру, Вартоломеју или Марсији. Резултат је увек исти. Уметник који види своје време онакво како оно стварно јесте увек се осећа, макар симболички, као да му је одрана кожа. Прича није нова. О тој теми, неприлагођености уметника људским хтењима и сопственом времену, могао би штошта да нам исприча и Микеланђело и његова насликана одрана кожа на таваници Сикстине, која нас узалудно упозорава.

Рад Вартоломеј представља портрет жртве, ауторов покушај да се изазове јак, негативан афект према суровом друштву „које на правди или неправди бога производи жртве и преко тога олако прелази или намерно гура под тепих”.

Горан Јуреша

Урош Недељковић (Нови Сад, 1980).

Завршио је Средњу школу за дизајн „Богдан Шупут“ у Новом Саду. Основне (2002) и постдипломске студије сликарства (2007) завршио је на Академији уметности у Новом Саду. Стекао је звање магистра ликовних уметности, а затим докторирао у пољу науке на Факултету Техничких наука у Новом Саду (2016). На истом факултету је тренутно запослен у звању редовни професор из поља уметности. Ликовна дела и графички дизајн излагао је на више од 40 колективних изложби у земљи и иностранству и пет пута самостално на изложбама у Новом Саду. Члан је Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС), Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Војводине (УПИДИВ). Од децембра 2013. до јула 2015. био је председник УПИДИВ-а.

Од 2006. године бави се научноистраживачким радом у оквирима области комуникацијског дизајна и дизајна за корисничко искуство. Аутор је или коаутор више од 50 научноистраживачких и теоријских радова у домаћим и међународним часописима (8 радова у WОС-у) и преко 30 радова у форми саопштења на домаћим и међународним научним и стручним симпозијумима. Центар за промоцију науке је у јануару 2017. године објавио књигу „Докторати у прози“, у којој је међу приказима 11 селектованих најинтересантнијих доктората одбрањених у Републици Србији у протеклих 5 година, објављен и приказ доктората Уроша Недељковића.