Учествују: Геза Сеч (Szőcs Géza),

Јанош Геци (Géczi János)

Ото Фењвеши (Fenyvesi Ottó)

Јожеф Ремењи (Reményi József)

Иштван Ладањи (Ladányi István)

Јанош Сивери (Sziveri János) је творац једне нове поетске интонације у књижевности југословенских Мађара. На његово отворено, правореко песништво умногоме је утицао јужнословенски плебејски дух, поетика Васка Попе, Атиле Јожефа, Јаноша Пилинског и Иштвана Домонкоша.

         Сиверијева поезија понудила је могућност успостављања чвршћих веза између лирике југословенских Мађара и сродних стремљења данашњег савременог мађарског песништва, штавише, она је са нешто „варварске“ крви освежила „стајаћу воду будимпештанске лирике“.

        Јанош Сивери је био једна од стожерних личности своје генерације – генерације данашњих тридесетпетогодишњака – и то не само у релацијама књижевности југословенских Мађара. Са својим најновијим збиркама, објављеним у Будимпешти, деловао је као експлозија у мађарској духовној свести. Родио се 1954. године у Мужљи, надомак Зрењанина. Од 1970. редовно је објављивао поезију, затим и есеје из области ликовних уметности. Његове су песме уврштаване у више антологија: Песништво разлике – антологија војвођанске поезије у Југославији, 1980; Ver(s)ziók, 1982; Кључеви – антологија новије југословенске поезије, 1984; Из савремене мађарске поезије у Југославији, 1986. Самосталне песничке збирке: Szabad gyakorlatok, 1977; Hidegpróba, 1981; Dia-dalok, 1987; Szájbardágás, 1988; Mi szél hozott?, 1989. Превео је на мађарски језик више југословенских ауора; од 1980. до 1983. године био је и главни уредник часописа Új Symposion. Умро је фебруара 1990. године.

        Јанош Сивери је био непатворени лирски карактер, интуитивни лирски таленат. Његова се поезија прочишћава кроз пропаћеност доживљаја. Законотворном снагом се у његовој лирици обистињује тело, прерано покренуто растакањем, у њој се препознаје од рођења чиста душа. До крајности етички интелект доследно говори о стању света и о индивидууму у њему. У њој се сједињују узвишено достојанство песничке мисије и њена иронична критика.

Ото Фењвеши

(Превео: Арпад Вицко)