Требало би седамнаест прича из Катенача Вулета Журића читати као што истински љубитељ фудбала посматра последњих седамнаест минута утакмице у којој његов тим води са 1 – 0. И брани се. Али се брани достојанствено, смислено и са стилом. Шармантно. Тако да не остаје сумња шта се ту дешава и да ли су ствари на терену до краја осмишљене, или су плод некаквог хаотичног импровизовања. Као што тај посвећеник стрепи (али на стадиону, не у својој фотељи), нада се, напреже и даје све од себе да допринесе тријумфу. Шта би човек више хтео од литературе? Да цитирамо и парафразирамо Журића, по ружним временима све ружно је и даље ружно. Осим добре књижевности. (Срђан Срдић)

Вуле Журић је рођен у Сарајеву 1969. До сада је објавио књиге прича: Умри мушки (1991), Двије године хладноће (1995), У кревету са Мадоном (1998), Валцери и сношаји (2001), Муљин руж (2003) и Катеначо (2011); романе: Благи дани затим Прођу (2001), Ринфуз (2003), Тигреро (2005), Црне ћурке и друга књига црних ћурки (2006), Мртве браве (2008), Народњакова смрт (2009) и Недеља пацова (2010). Аутор је радио-драма: Омча од хартије, посвећене животу и смрти Боре Станковића, Човек без перипетија, посвећене Милану Ракићу, Острво Ускоковић, посвећене Милутину Ускоковићу, Црни глас за белу хартију, посвећене Емануилу Јанковићу и Бранин орфеуум у Зунзариној палати, посвећене Брани Цветковићу. Драме су у продукцији Драмског програма Радио Београда емитоване на радио-таласима Јавног сервиса. Коаутор је и сценарија за дипломски филм Милоша Ајдиновића Мртав чувек штуца. Журићеве приче превођене су и на немачки, пољски, словеначки, француски, португалски, шпански, енглески, мађарски и италијански, на коме је 2003. објављен избор његових прича под насловом Stassera a mezzogiorno (Вечерас у подне, Едиззиони Тагете). Живи у Панчеву, где води многе књижевне програме, афирмишући и најмлађе панчевачке ауторе.