Некима је већ по објављивању књиге Тонус било јасно да је Иван Антић један од најзначајнијих прозаиста нове генерације; другима пак то вероватно никад неће постати јасно. Узрок потенцијалног неспоразума крије се великим делом у антиинтелектуализму који је иманентан нашој епохи, док је другим делом реч о статусу кратке приче, који је последњих година, па и деценија, чини се, суштински уздрман. (…) Позиција коју Иван Антић са новом књигом заузима могла би отуда бити упоређена са оном на којој се налазио Албахари почетком осамдесетих година: реч је, дакле, о фрагилном мејнстриму, који се све време поиграва са сопственом позицијом и непрестано је суштински доводи у питање, непрестано покушава да се измести из те позиције и да себе посматра са стране, налик на глумца из приче „Није се прекинуло“. И то овог писца на пресудан начин одваја од осталих: он се не налази на самонаметнутој и утолико привидној поетичкој и политичкој маргини, која заправо тежи ка мејнстриму и у извесном смислу га репродукује, већ из средишта, из самог „срца тренутка“ потцртава такорећи онтолошку усамљеност својих јунака, који, споља гледано, припадају тихој већини пристојних, добрих грађана. Сви ти грађани – главни јунаци – доживљавају одређену трансформацију у току приче, али такву која доводи, старински речено, до слома њихових идеала, или у најмању руку истиче њихову неуклопљеност у свет. (Марјан Чакаревић)

Иван Антић (1981, Јагодина), студирао је књижевност и филозофију у Београду и Љубљани.
Објавио је књигу кратких прича Тонус (Матица српска, 2009).
Приче су му преведене на енглески, немачки, пољски, словеначки, румунски и албански језик и уврштене у домаће и стране антологије и зборнике.
Уређивао је часопис Знак на Филолошком факултету у Београду. Сарадник је на пољу књижевности Српског културног центра Данило Киш. Преводи са словеначког језика.
Живи и ради у Љубљани.