Predstava „Dok čekamo Godoa“ biće izvedena u nedelju, 22. aprila u Velikoj sali Kulturnog centra Novog Sada sa početkom u 21 čas. Karte se mogu kupiti na blagajni Kulturnog centra Novog Sada svakog dana od 19:00 do 21:00 i na sam dan predstave, a po ceni od 450 i 300 dinara (za studente). 

„Dok čekamo Godoa“ je predstava nastala iz rada na anti-dramskom tekstu Semjuela Beketa „Čekajući Godoa” – jednom od najznačajnijih dramskih tekstova 20. veka (ova kontradiktornost je slučajna). Oslanjajući se na teme i motive dela, ekipa predstave je već postojeću strukturu drame razvila u onom pravcu u kojem bi, kako oni kažu, sam Beket to uradio da je imao priliku da se sretne sa njima i svoj tekst pročita iz perspektive iz koje su ga oni pročitali. Navodeći kao alibi – osećanje da, komunicirajući sa mrtvim piscem, ga razumeju možda čak bolje nego što je on sebe razumeo, ovi mladi ljudi su dali sebi za pravo da skrate komad na samo tri sata, postigavši pri tome vremensku diskrepanciju. Kao objašnjenje dodali su: „Mi, pre svega, verujemo u povrće i simbole koji nas okružuju. Smatramo da je za razliku od jedinice i dvojke, trojka živahna i druželjubiva, spremna je da oko sebe napravi dar-mar i prilagodljiva je svakom okruženju. Izuzev kada joj okruženje previše zamera na njenoj lakomislenosti i naivnosti. Pored toga, najznačajnija životna lekcija koju broj tri nosi sa sobom glasi – iz dečijih usta izlaze najveće reči mudrosti.“ (Da li kada kažu deca misle na sebe ili ne, iz prethodnog teksta ne može se tačno utvrditi, a možda, ni iz ove pozorišne predstave.)

Igraju:

Vladimir: Peđa Marjanović
Estragon: Aljoša Đidić
Poco: Miloš Lazić
Srećko: Vukašin Ranđelović
Dečak: Stefan Beronja

Režija: Vukašin Ranđelović

Dizajn svetla: Nikola Marinkov
Scenografija: Jelena Prokopović
Produkcija: Udruženje Otelotvorenje i AUNS

Reč reditelja

Demistifikujući predrasude vezane za samo delo, razotkrivajući naizgled besmislene situacije i ulazeći u svet apsurda uočili smo koliko je, isti, sveopšte prisutan danas i ovde. Ne određujući tačno mesto i vreme dešavanja, omogućili smo sebi da dopremo do suštine onoga čime se pisac bavio u delu – nestalnošću ljudskog duha. Živeći i stvarajući u svetu punom kontradiktornosti, mi uporno tragamo za pravim odgovorima, imamo grozničavu potrebu za njima. Beket pruža najiskreniji odgovor – odgovora nema. On svojim delom čini da se zapitamo nad svojim postojanjem i uočimo koliko smo prolazni, na jedan veoma tragikomičan način, da objašnjenja za pojmove kao što su sloboda, vreme, svrha, istina i ljubav mogu biti isključivo lični i za svaku osobu drugačiji. Beket čini da pogledamo dalje i šire, ne u budućnost, već sada i ovde. Vreme se nikada neće zaustaviti, noć će neizostavno pasti, na nama je odluka hoćemo li dati odgovor i učiniti nešto dok nam se pruža prilika ili ćemo naći dovoljno dobar izgovor za strah od potencijalnog neuspeha i čekati. „Nisu ni primetili da su sa puta istinskog života neosetno prebačeni na mrtvi kolosek čekanja bez kraja i cilja. Ne osećaju to svoje čekanje kao teret ni kao poniženje, jer su se i sami pretvorili u čekanje.“

Vukašin Ranđelović