КОНЦЕРТ МЛАДИХ КОМПОЗИТОРА

СРБИЈЕ И НЕМАЧКЕ

ЗВУЧНИ ШНАЈДЕРАЈ / KLANGSCHNEIDEREI

У сарадњи са Асоцијацијом Клангнетз ( Берлин )

Учествују композитори:

Доротеа Вејновић, Србија, Јелена Дабић, Србија/ Немачка, Милица Ђорђевић, Србија/Немачка, Ана Гњатовић,Србија, Божидар Обрадовић, Србија, Том Ројо Полер, Немачка, Асмус Трауч, Немачка

Музику изводе

Милана Зарић, харфа, Милош Вељковић, клавир,

Младен Дренић, виолина, Горан Костић, контрабас

Концерт се организује захваљујући и Фонду за културна давања СОКОЈ-а

Улаз слободан, добродошли!

Јелена Дабић (Сремска Митровица, 1982) завршила је студије композиције на Академији уметности у Новом Саду, затим специјалистичке студије на Високој школи за музику и театар у Минхену, у класи професора Јан Милер-Виланда, а тренутно се усавршава на Високој школи за Музику у Хамбургу, на Одсеку за мултимедије, где се бави електронском и електроакустичком музиком. Поред редовних студија, учествовала је на бројним курсевима композиције код најзначајнијих композитора данашњице као што су Волфганг Рим, Петар Михаел Хамел, Паскал Дусапа, Фредерик Дурије, Изабел Мундри, Беат Фурер, Мориц Егерт. Дела су јој изводили врхунски уметници, међу којима су Петар Неф, Моника Лихтенегер, Урлих Николаи, Лиана Исакаце, Кана Омори, Марсио Шустер, Наојуки Манабе. Хајнрих Шиф је премијерно извео њену оркестарску композицију Betafaze на престижном фестивалу Young Euro Classic у берлинском Konzerthaus, а потом дириговао на бројним турнејама у земљама бивше Југославије. На истом фестивалу 2012. године председавала је жиријем у избору за најбољу премијерно изведену оркестарску композицију. Њена опера SpiegelSpiel (Игра Огледала) написана је као наруџбина минхенског бијенала и изведена је у оквиру истог фестивала у Минхену (2010).Добитник је стипендија Министарства културе РС (2007), Хуманитарног фонда Привредник из Новог Сада (2003-08), BAYHOST (2008-10) и Ото Штотерау Фонда.

Machine à la Machaut (2013)
Композиција је настала кроз упознавање и експериментисање са програмом Max/MSP (algomusic). Коришћен је материјал Баладе 21 Гијома де Машоа. Алгоритамски обрасци су били почетни импулс, али су делови добијени уз помоћ компјутера великим делом изменили своју форму у даљем композиционом процесу. 
Форма композиције оживљава форму баладе из XIII века у којој су се наизменично смењивали рефрен и строфа.

Доротеа Вејновић (1986, Нови Сад) завршила је мастер студије композиције на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Зорана Мулића, са композицијом Еуфонија за симфонијски оркестар. Студент је друге године докторских академских студија композиције на Факултету музичке уметности у Београду, у класи професора Зорана Ерића.
Похађала је више радионица, семинара и курсева композиције у Новом Саду, Сомбору и у Мађарској, са композиторима као што су Јоханес Шилхорн, Зоран Ерић, Зоран Мулић, Александра Вребалов, Ивана Стефановић, Мајкл Роуз, Кејла Пирсон, Жолтан Јенеј, Данијел Соненберг и Едвард Фиклин. Сарађивала је са ансамблима Сеасон квартет, ТАЈЈ квартет, Ingmar Piano Duo, Quintet Quartet, Новосадски дувачки квинтет, са виолончелистом Имре Калманом, виолинисткињом Мегуми Тешима, Ансамблом « Зоруле » и мешовитим хором Гимназије »Јован Јовановић Змај » у Новом Саду. Њене композиције су извођене у Србији, Босни и Херцеговини, Белгији, Јапану и Мађарској. Лауреат је Еуробанк ЕФГ за 2010. годину и добитник више награда и признања. Један је од оснивача интернационалне композиторске радионице КомпАрт која се одржава у Новом Саду.

Понтоон (2013) 
Композиција је инспирисана мотивима из композиције Ф. Ничеа Eine Sylvesternacht (1863).

Ана Гњатовић (1984, Београд), компонује акустичну и електроакустичну музику сакупљајући и комбинујући пронађене објекте, дела, концепте и идеје погодне за превођење, озвучавање, генерализацију и интерпретацију. Дипломирала је на Одсеку за композицију Факултета музичке уметности Универзитета уметности у Београду 2008. године, у класи професора Милана Михајловића. Тренутно је на докторским студијама на истом одсеку, у класи професора Срђана Хофмана.Похађала је бојне најсторске и друге радионице композиције, сарађујући са композиторима попут Хаје Черновин, Луја Андрисена, Георг Фридрих Хаса, Ивана Феделеа, Тревора Вишхарта, Брајана Фернихауа, Жоржа Апергиса, Беата Фурера. Добитник је признања и поруџбине миланског ансамбла Sentieri Selvaggi за сезону 2009. Musica Leggiera, награде Летње академије Праг-Беч-Будимпешта (2005) за композицију цанвас, и добитник награде Фонда ‚Јосип Славенски‛ ФМУ Београд за композицију Мој плишани оклоп (2010).Композиције Ане Гњатовић извођене су у Србији, Немачкој, Аустрији, Мађарској, Холандији, Македонији, Италији, САД, Данској и Јапану, и биле на програмима фестивала Међународна трибина композитора, Мокрањчеви дани, КоМА, Чембало – жива уметност, Еспрессиво (ЦГ), Међународни фестивал харфе ‚Harp Connection‛. Позвана је од стране Југоконцерта да у сезони 2013/14. представља Србију у програму сарадње европских фестивала MusMA (Music Masters on Air). Запослена је на Факултету уметности у Косовској Митровици и Факултету музичке уметности у Београду. Организује концерте савремене музике и понекад јавно пева.

Orthostasis/excitotoxicity (2013)

Ортостаза или ортостатичка хипотензија је форма хипотензије која настаје услед сливања крви у доње екстремитете приликом устајања, или протезања. Симптоми који је прате су вртоглавица, мучнина, несвестица, главобоља, замућен вид, поремећај слуха, еуфорија или дисфорија… Егзитотоксичност је патолошки процес у коме се нервне ћелије оштећују и уништавају услед претеране и континуалне стимулације нервних трансмитера. Композиција је инспирисана често тешким, нестабилним, замућеним и не сасвим обећавајућим разбуђивањима.

Милица Ђорђевић (1984, Београд) дипломирала је композицију на Факултету музичке уметности у Београду, где је завршила и курс Снимања музике и тонске режије, као и курс електронске музике. Специјалистичке студије завршила је са посебним похвалама на Националном конзерваторијуму у Стразбуру (CNS Strasbourg, 2007-09). Професионално усавршавање наставила је у Паризу, где је похађала студијски истраживачки програм електронске и компјутерске музике и комозиције Cursus1 na IRCAM институту (2009-10), као прва Српкиња примљена на престижни програм ове установе. Тренутно живи у Берлину, где у априлу завршава студије трећег степена на HfM Hanns Eisler. Учествовала је на многим мајсторским курсевима, такмичењима и значајним фестивалима широм Европе, и сарађује са водећим светским ансамблима и музичарима као што су Arditti kvartet, Neue Vocalsolisten, Alternance, MusikFabrik, l’Arsenale, Манфред квартет, Лука Пфаф, Жан Деројер, Силвио Гуалда, Керис Џонс, Национални оркестар Лорене.
Добитник је многих награда, признања и стипендија (победник такмичења Луцерне фестивала 2013, Теслина награда за стваралаштво младих 2011, Grand Prix – победник међународног такмичења TICF на Тајланду 2012, добитник је Alfred-Toepfer стипендије за најуспешније постдипломце у Немачкој, 1. награда ISA05, трећа награда на 12. Међународном сусрету младих композитора YCM у Апелдорну, финалиста такмичења Staubach Preis у Дармштату 2008). Представљала је Србију на Интернационалном Роструму композитора (2010), на Светским данима нове музике (ISCM, 2011). Била је стипендиста Фонда за младе таленте Републике Србије (2008). Бави се и примењеном музиком за позориште и телевизију, и активна је као организатор концерата савремене музике у Србији и Немачкој. Један је од идејних твораца и, својевремено, организатора Фестивала КоМА. Академске 2010/11. године била је гостујући предавач на четири конзерваторијума у Паризу. Дела Милице Ђорђевић су уврштена у архивски библиотеку Sacher фондације из Базела, а њене композиције Свитац у тегли и ЗИД обрађују се на студијама музикологије на Универзитету у Цириху. Њена музика извођена је и емитована у Србији, Хрватској, Македонији, Француској, Холандији, Великој Британији, Данској, Израелу, Тајланду, САД…

Мутни дамари и кристалне капи,
У вртлогу првих сензација хоминида из Мале Баланице (2013)
Композиција је инспирисана недавним открићем одлично очуваног фосила дела вилице хоминида у пећини Мала Баланица у Сићевачкој клисури. Након извршених мерења и анализа, утврђено је да је ово најстарији источноевропски фосил средњоплеистоценских хоминида и да добијени датуми померају границе у проучавању еволуције човека.

Божидар Обрадиновић (1974, Београд) дипломирао је на Одсеку за композицију Факултету музичке уметности у Београду, у класи професора Зорана Ерића. Активан је као композитор и извођач, а композиције су му извођене у Европи и Америци, и биле на програму бројних фестивала, као што су Међународна трибина композитора у Београду Ring-Ring фестивал, БЕЛЕФ, БЕМУС, Интерзона – Нови Сад, Харпфест – Рио де Жанеиро, Светски конгрес харфе – Ванкувер, Међународни фестивал музике и плеса – Гранада.
Његове композиције наручивали су Лео Смит Фондација из Амстердама, италијански ансамбл за савремену музику Sentieri Selvaggi, БЕМУС, БЕЛЕФ, Југоконцерт, ЛП клавирски дуо, Клавирски трио Арион и Београдски камерни оркестар Љубица Марић. Током 2011. године, Обрадиновић је учествовао у MUSMA (Music Masters on Air) пројекту Бемуса и EBU (European Broadcasting Festival).                                                                                 

Одеон (2013)
Антички одеони су били намењени музичким, песничким и плесним догађајима. Назив композиције Одеон упућује на затворени простор, и/или одређени временски период који, попут оивичене грађевине, раздваја унутрашње од спољашњег. Унутрашње испуњено одабраним музичким садржајем свеобухвата реч Одеон.

Том Ројо Полер (1978, Оснабрук) студирао је композицију, књижевност, филозофију и музикологију у Детмолду, Лондону и Берлину. У свом стваралаштву посебно је заинтересован за темпорални аспект музике (укључујући полиритмичку/полиметричку музику), различите форме презентације музичког, однос између музике и језика и филозофију музике. Пратећи експлицитно експериментални приступ, своју музику заснива на западној музичкој традицији, уз посебан утицај њених мање познатих аспеката и разноврсних форми савремених музичких пракси. Полерове композиције извођене су у оквиру програма водећих фестивала и музичких институција. Добитник је бројних стипендија (међу којима су студијски боравци у Немачкој академији у Риму, Villa Aurora у Лос Анђелесу, и Cité des Arts у Паризу) и награда попут GASAG-Arts-Prize.

Music by Numbers – Stravinsky Rework (2013)
Композиције је у целости базирана на кратком одмломку Концерта за клавир и дувачке инструменте Игора Стравинског, односно, прецизније речено, на снимку пробе самог Стравинског. Током извођења, музичари користе начин бројања самог Стравинског. Драматургија композиције је дводелна: након неколико епизода у којима се истраживује музички материјал изведен из Стравинсковог, кратка кода комбинује компресовану прерађену верзију са оригиналом, укључујући композиторов карактеристичан глас који броји.

Асмус Трауч (1976, Кил) студирао је композицију на Универзитету уметности у Берлину. Похађао је и студије филозофије и немачке књижевности на Humboldt универзитету и на лондонском Университy Цоллеге. Његов опус чине дела за соло инструменте, камерне ансамбле, хор и оркестар,која су изводили многобројни ансамбли и солисти у Европи и Израелу. Музика Асмуса Трауча емитована је на више светских радио станица и издата на компакт диску Тренутно, Трауч ради на докторату из филозофије. Од 2003. године председник је Асоцијације за подршку младим композиторима Клангнетз.

Lantern of waves (фењер таласа, 2013)
Године 1941, немачке окупационе трупе основале су радио станицу својих оружаних снага, користећи снажни предајник Радио Београда. Сасвим случајно, емитовали су до тада непознату песму. Из центра Србије, свакодневно се ширила Европом и севером Африке, постајући тако најчувенија песма војника Другог светског рата – Lili Marleen. Музика коју је компоновао Норберт Шулце (који се тек касније прикључио нацистичкој партији), истовремено је постала и песма Савезника, певана на анти-нацистичке стихове. Неколико једноставних тактова преношени су радио таласима прелазећи све географске и идеолошке границе, и били неспутано прихватани и присвајани, добијајући различита, па и супротна значења. Овакво проширивање значења као интринзички музичког принципа, у основи је дистрибуције елемената – мотива и ритмова, кроз композицију и кроз публику и њену звучну меморију. Поигравао сам се са овим процесом, користећи и химне, деконструишући тако мелодије које су симболисале солидарност, ако не јединство, у временима када је Европа била страховито растрзана.