Промоција књиге „Анегдоте и цртице из позоришног живота“ аутора Милована Здравковића у издању Фестивала монодраме и пантомиме и BELMEDIJA одржаће се  у уторак 08. октобра у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада, с почетком у 20 часова. О књизи ће поред аутора Милована Здравковића, говорити театролог Зоран Ђерић и глумице Ивана Вукчевић и Алесиа Ћустић.

ЗАВОДЉИВОСТ АНЕГДOТСКОГ ЖАНРА

Духовитост, хумор и анегдоте никако нису суштина театра, већ само једна од његових најкориснијих, најпријатнијих и најефикаснијих елемената. Уопште, они су и његови најпроблематичнији елементи. Како због њихове природе и веродостојност, тако и због њихове „етичке примене“, поводом разних пригода, личности и ситуација.

Милован Здравковић латио се овог тешког и (не)захвалног посла да прикупи нове и да нови контекст старим анегдотама: од старих Грка, па до данашњих дана нема народа који у својој културној баштини не поседује сличну књигу или књиге. У свом основном значењу, анегдотски, хуморни приступ позоришту и његовим посленицима и просвештеницима има за сврху да изрази, или извргне критици, поједине естетичке, етичке или еротске приступе или претеривања која су се догогодила у нашем позоришту и позоришном животу у распону времена од Јоакима Вујића, па до Петра Краља.

Понекад из ових анегдотских приказа можемо више сазнати о појединим личностима, њиховим карактерним особинама и наравима, него ли из позоришних критика угледних хроничара театарског живота. Прави хумор и духовитост имају задатак да код онога који анагдоту слуша или чита произведе општу раздраганост, јер она приказује саму слику „живота на позорници“ или изван ње, а њихово опажање треба да произведе извесно узбуђење које именујемо комиком или смехом.

И ту код Здравковића имамо неуједначене резулате, све у зависности ко је те анегдоте испричио или забележио. Умногоме зависи од духовитости и инвенције самог казивача анегдота. Очито, Здравковић се сретао у својим истраживањима са људима различитог интелектуалног знања, знатижеље, склоности за приповедање и духовитости.

Политичке, социјалне, или актуелне алузије о некој личности или догаћају, забављају нас јер су употребљене у датом тренутку, а не зато што се односе на нешто што је, уистину, врло смешно. Али то је проблем који може да детаљније објасни овај скромни предговор, јер захтева много више простора, али приступ који превазилази оквире театрологије и театрографије.

Ипак, морам на овом месту да споменем један проблем који се тиче савремене комедије базиране на анегдотској грађи.

Претерани поступак поигравања са стварима из реалног живота поуздано изазива смех, отуда просечан писац комедије и комичар који импровизује претерујe у томе до тачке уметничког опустошења. Kао последица јавља се поплава „шоу програма“, који уживају огромну популарност, али су без икаквог драмског језгра, тако да не живе дуже од тренутка својих пролазних алузија.

Књига Милована Здравковића, компонована у двадесет поглавља, успева да спасе од заборава „прегалаштво анегдотског жанра“, из историје нашег позоришног живота, и у том смислу представља лепо штиво, које ће читаоце забавити и орасположити.

Само човек  велике и несумњиве љубави и преданости позоришту, какав је Милован Здравковић, могао је читаоцима да подари књигу овако богату живописним и животним причама и садржајима.

                                                                                      Мирко Жарић