О ПЕСНИКУ

ДРАГОСЛАВ ДЕДОВИЋ је рођен 1963. у Земуну. Одрастао је у Калесији, гимназију је завршио у Тузли. Након студија журналистике у Сарајеву радио је као новинар за различите медије и похађао постдипломске студије социологије културе у Београду. Од 1990. до 1992. био је уредник у једној тузланској издавачкој кући. 1992. се настанио у Немачкој где је 1999. магистарску тезу на интердисциплинарним Европским студијама у Ахену.

Више пута награђиван. Есеје и аналитичке текстове објављује и на немачком, преводи са немачког и на немачки, а његови књижевни текстови су преведени на више језика. Заступљен је у више песничких антологија.

Објављена књижевна дела

Лирика: Изађимо у поље, Сарајево, 1988; Циркус Европа, Тузла, 1990; Von edlen Mördern und gedungenen Humanisten / О племенитим убицама и најмљеним хуманистима (44 Gedichte/пјесме & 1 Essay/есеј. Клагенфурт /Целовец, 1997, двојезично); Kawasaki za Wukmana Dedowitscha, Сарајево 2001 (преведено на немачки, Клагенфурт 2001); Cafe Суматра, Сарајево 2005; Динарски Буда, Београд 2008; За клавир и диџериду, изабране и нове песме, Београд 2010; Gloria mundi, сабране риме, Сремски Карловци 2013.

Приредио: Евакуација. Избор сувремене БиХ приче, Сплит 1999; Das Kind. Die Frau. Der Soldat. Die Stadt. Избор БиХ приче, Клагенфурт 1999; Под притиском. Панорама савремене приче из БиХ Београд 2008; Neue Rundschau – Serbien. Тематски број часописа посвећен савременој српској књижевности, заједно са Исабел Купски, Франкфурт 2010; Улазница/Eintrittskarte, панорама песништва Србије, Клагенфурт 2011;

Приредио и превео са немачког: Цијена помирења/Der Preis der Versöhnung. (два есеја Хајнриха Бела, двојезично, Београд 2007); Ја сам анђео очајања. (Лирика Хајнера Милера), Београд 2010; Голубије срце, роман, Мелинда Нађ Абоњи, 2012.

Превео на немачки (заједно са Дагмар Фобургер): Seelenfenger (приче Јована Николића, Клагенфурт, 2011; Das Licht Europas in Bosnien–Herzegowina (Свјетлост Европе у Босни и Херцеговини) Сарајево 2004.

О КЊИЗИ

Неоромантичарске тенденције и штимунг у поезији Драгослава Дедовића можда никада нису биле израженије но у новом одабиру песама, под насловом Усијање. Чежња и меланхолија, страст и свест о смрти, са незаобилазним одјекивањем стихова и кључних речи Црњанскових циклуса „Нове сенке“ и „Стихови улице“, у овој збирци доминирају над Дедовићевим промишљањем живота након рата, егзила, памћења, специфичних хронотопа. Мање наративна, мање дискурзивна, једноставнија по изразу, ова се поезија ипак и даље гради на поларизацијама карактеристичним за Дедовића: ја и ти, мушко и женско, Север и Југ, присуство и одсуство… Асоцијативност израза такође је стишана и он је сав усмерен, сав у монологу, у складу са израженом комуникативношћу збирке, формом својеврсног љубавног писма.