АЛЕКСАНДАР ТИШМА

Био је романсијер, песник, писац приповедака, драма и преводилац. Рођен је 16. јануара 1924. године у Хоргошу, а преминуо 15. фебруара 2003. у Новом Саду. Основну школу и гимназију завршио је у Новом Саду, а студије енглеског језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду 1954. године. Од 1945. до 1949. године радио је као новинар у Слободној Војводини и Борби, а од 1949. до 1981. године био је уредник у Издавачком предузећу Матице српске у Новом Саду и уредник Летописа Матице српске од 1969. до 1973. Преводио је са мађарског и немачког језика. Његова књижевна дела преведена су на око 20 светских језика.

За књижевно стваралаштво добио је многобројне награде и признања у земљи и иностранству: Бранкову награду (1957), Октобарску награду Новог Сада (1966), Нолитову награду (1977), НИН-ову награду (1977), Награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу (1978), Књижевну награду „Szirmai Karoly” (1977. и 1979), Андрићеву награду (1979), Награду Ослобођења Војводине (1982), Награду Жељезаре Сисак (1984), Седмојулску награду СР Србије (1988), Награду за европски фељтон у Брну (1993), Награду Лајпцишког сајма књига (1996), Државну награду Аустрије за европску књижевност (1996), Награду града Палерма „Mondello” (2000), Награду „Светозар Милетић” за публицистику (2002) и постхумно Вукову награду (2003).

Добитник је ордена Легије части Републике Француске. Био је редовни члан Српске академије наука и уметности и члан Академије уметности у Берлину.

О роману КАПО

У центру Тишминог романа Капо налази се Вилко Ламиан, човек који је у једном тренутку имао слободу да бира и изабравши да постане злочинац, капо, постао неко ко стоји у средишту своје судбине као у вртлогу. Он, међутим, у тај вир не тоне, већ бива принуђен да своју судбину живи.

Спознаја сагрешења у Тишминим јунацима не производи потребу за покајањем за којим би следио опроштај, јер за величину почињених злочина не постоји оправдање. Вилко Ламиан спознаје страх и из страха доноси одлуку да преживи, а та одлука наводи га даље на зло. Постаје трговац животима. Постао је капо и требало је да буде онај који управља, старешина, натчовек, као и остали који су се на своје положаје испели да би дали маха обожавању силе, да би се усхићивали убијајући друге. Ламиан је постао лажан, није био капо из уверења, и већ у логору постаје капо самом себи, јер је ударајући на друге ударао на себе.

О мемоарској прози SEČAJ SE VEČKRAT NA VALI

Овај „извештај сопственом животу”, како то Тишма помало суво формулише већ у првој реченици, настаје у једном за њега преломном животном тренутку непосредно после смрти мајке, и у јеку политичких догађаја који негирају и укидају историју и прошлост државе у којој је „проживео век” и која се почетком последње деценије XX века „измиче у непостојање, у пропаст”.

Књига Sečaj se večkrat na Vali којом аутор покушава да то превазиђе представља притом не само једну врсту свођења биланса, завршног погледа на сопствени живот и књижевни рад, уз покушај оцртавања контура сопственог психограма, већ пре свега пружа слику једног времена и света и историјских догађаја чији је Александар Тишма био сведок. До крајности отворен и немилосрдан према себи у судовима о сопственим поступцима и карактеру, преламајући и преплићући сопствену биографију и своје постање и формирање као писца са историјским догађајима, Тишма читаоцу у овој књизи поред фрагмената слике Новог Сада и Југославије од тридесетих година па до краја прошлога века, приближава и део историје и културе средњоевропских Јевреја и некадашње Средње Европе.