Белешка о аутору

Сава Дамјанов рођен је у Новом Саду 1956. године. Објавио је следеће књиге уметничке прозе: Истраживање Савршенства, Београд 1983; Колачи, Обмане, Нонсенси, Београд 1989; Причке, Београд 1994; Повести различне: лирске, епске, но највише неизрециве, Нови Сад 1997; Глосолалија, Нови Сад 2001; Ремек-делца, Београд 2005; Историја као Апокриф, Зрењанин-Нови Сад 2008; Порно-литургија Архиепископа Саве, Зрењанин-Нови Сад 2010.
Итика Јерополитика@ВУК није само његово најновије прозно остварење већ и последње.
Избор из књижевноисторијских и књижевнокритичких огледа сабран је у петокњижју ДАМЈАНОВ: СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ ИСКОСА (Београд, 2011-2012): Књига 1: ВРТОВИ НЕСТВАРНОГ (о српској фантастици); Књига 2: ВЕЛИКИ КОД: ЂОРЂЕ МАРКОВИЋ КОДЕР (студија и есеји); Књига 3: СРПСКИ ЕРОТИКОН (еротографија у српској књижевности); Књига 4: НОВА ЧИТАЊА ТРАДИЦИЈЕ 1-3 (књижевноисторијски огледи); Књига 5: ШТА ТО БЕШЕ СРПСКА ПОСТМОДЕРНА? (прикази, критике и мистификације).

О књизи

ВУКОВИ У НАМА…

Године 1814. у Бечу је објављена прва књига Вука Стефановића Караџића, Мала простонародна славеносербска песнарица. 200 година касније (2014) појављује се „мали простонародни славеносербски роман” Саве Дамјанова, ИТИКА ЈЕРОПОЛИТИКА@VUK. Те исте, 2014., навршава се 150 година од Вукове смрти (умро је у Бечу, 8. фебруара 1864). По чему ће се, онда, једног дана памтити 2064. или 2114. година?!
Главни јунак овога романа је Вук Стефановић Караџић, али и ВУК као једно од врховних божанстава старе српске религије. Кроз фрагментарно-биографску (или парабиографску?) причу о великом књижевно-језичком реформатору, испричана је и „биографија” српске културе од њених почетака до 21. века, као и својеврсна (такође фрагментарна!) историја Срба током тог периода.
Стога поред главног јунака овде као важни актери фигурирају и Немањићи и антрпоморфизовани Десетерац, и Мехмед-паша Соколовић и бајколики Међедовић, и „царствујушчи град Вијена” и Београд у време кнеза Милоша, и Доситеј Обрадовић и Вуков Рјечник, и Лукијан Мушицки и хајдук-Вељкова Крајина, и Први светски рат и српска уметничка авангарда, и Јосип Броз Тито и Иво Андрић, и т.д. Пошто је сам Вук променио ток наше језичко-уметничке традиције, Дамјанов у савременом контексту оживљава специфичне језике минулих епоха које тематизује његов роман, са јасном аутопоетичком свешћу о томе да су (вођени сличним разлозима!) сличне дискурсе неговали и један Кодер, Црњански или Павић. Свако од 23 поглавља овога романа почиње одговарајућим амблемом (праћеним насловом и стиховима!) из барокне Итике Јерополитике, које потом аутор преображава у наратив задржавајући ипак њихов изворни – етички, гносеолошки или есхатолошки – смисао. Таква специфична шифра омогућава да се његова ИТИКА ЈЕПОПОЛИТИКА@VUK сасвим природно (и текстуално уверљиво!) креће од фактографско-фикционалног, преко љубавно-митолошког, до езотеријско-мистичког приповедања…