Поетичка позиција Селимира Радуловића је специфична и делује апартно чак и у кругу поетичког вишегласја, карактеристичног за савремену српску поезију, која је отворена за најразличитије приступе, опште естетичке претпоставке, формалне моделе и видове искуства које се изражава у песничком делу. Радуловићеви стихови и звуком и фактуром, и обухваћеним искуством и тематско-мотивским круговима, сугеришу да их на поетичкој мапи сместимо на страну која стоји ближе традиционалним представама; али она се такође јасно разликује од данас доминантних облика традиционализма у српској поезији, ослоњених на песму народног певача, односно на неосимболистичко крило песништва између два светска рата. Такав утисак оставља и песникова нова збирка Сенка осмог еона. (…) Апсолутно поверење у смисао који гарантује трансценденција испољава се на различите начине у овој збирци. У средишним, исихастичким целинама (…) дијалошка форма говора се успоставља на две равни: најпре хоризонталној, између овосветских актера, и тада по правилу онај искуснији упућује да се димензија светог достиже неизрецивим и утолико парадоксалним искуством. Не доктрином, дакле, не учењем, већ живим учешћем. Друга раван је вертикална, молитвена – само привидно монолошка. Јер иако нема гласног одговора трансценденције, онај ко упућује молитву сигуран је да тај одговор чује, и зна Да горди пита, а смерном се / Тајна сама открива. (Саша Радојчић)

Селимир Радуловић (1953, Цетиње), објавио је седам песничких књига: Последњи дани (1986), Сан о празнини (1993), У сјенку улазим, оче (1995), О тајни ризничара свих суза (2005), Снови светог путника (2009), Под кишом суза с Патмоса (2012), О пастиру и камену са седам очију (2015); књиге изабраних песама: По лицу ноћи (1996, 1997), Књига очева (2004), Где Богу се надах (2006), Извештај из земље живих (2009), Светло из очеве колибе (2011) и књиге изабраних и нових песама: С виса сунчаног, страшног (1999), Као мирни и светли весник (2008), Песма с острва сирочади (2010).
Пре две године, у издању Српске књижевне задруге и Православне речи, објављена су му Изабрана дела (И–В).
Поводом његовог песничког дела објављена су два зборника радова – Песник ноктурна (1995) и Светло из очеве колибе (2015).
Аутор је пет антологија/хрестоматија, књиге књижевно-критичких текстова Повој и чланци (1987) и књиге огледа Светло из очеве колибе (2015).
За свој књижевни рад добио је Новембарску повељу Новог Сада, Искру културе, Печат вароши сремско-карловачке, Кочићево перо, Награду Прољетног сајма у Бањалуци, Награду Теодор Павловић, Вукову награду, Награду Миодраг
Ђукић и Награду Симо Матавуљ.
Био је секретар Покрајинског фонда културе (1990–1992), директор Културног центра Новог Сада (1992–1997), председник Друштва књижевника Војводине (1997–2000), главни и одговорни уредник издавачке куће Орфеус (2001–2012), директор Стеријиног позорја (2012–2014). Сада је управник Библиотеке Матице српске.
Живи у Новом Саду.