Учeствуjу:

MOНИКA РИНК (Нeмaчкa)

MУЦУРO TAКAХAШИ (Jaпaн)

УMБEРTO ФJOРИ (Итaлиja)

КAJOКO JAMAСAКИ (Бeoгрaд)

СTEВAН БРAДИЋ (Нoви Сaд)

СEРГEJ СTAНКOВИЋ (Кучeвo)

ВЛAДИMИР ВУКOMAНOВИЋ (Бeoгрaд)

БOРИСЛAВ СTAНИЋ (Субoтицa)

ИВAНA MAКСИЋ (Крaгуjeвaц)

ДEJAН ЧAНЧAРEВИЋ (Пaнчeвo)

Прoгрaм вoди: БOJAН СAMСOН

Манифестација Светски дан поезије, која је уврштена у календар УНЕСКА, обележава се 21. марта сваке године, у свим значајнијим културним центрима света.

Овај празник је прихваћен и у Србији, па се обележава на више места

МОНИКА РИНК

Моника Ринк (Cvajbriken, Немачка, 1969), студирала је теологију, историју и упоредну књижевност на универзитетима у Бохуму, Берлину и Јелу. Пише поезију, прозу и есеје. Књиге поезије: Verzückte Distanzen (2004), zum fernbleiben der umarmung (2007), HELLE VERWIRRUNG / Rincks Ding-und Tierleben (2009), HONIGPROTOKOLLE (2012). Књига есеја: Ah, das Love-Ding (2006). Аутор је online-work-in-progress-пројекта „Студио појмова“ (Begriffstudio). Текстови су јој објављивани у бројним антологијама, попут чувеног немачког зборника поезије „Велики Конради“(„Der Große Conrady“) као и у књижевним часописима (BELLA triste, Poetenladen). Моника Ринк је активна и као књижевна преводитељка. Преводила је поезију са мађарског и словеначког језика на немачки. Између осталог, предавала је и на Немачком књижевном институту у Лајпцигу, члан је ПЕН-центра Немачке и Академије уметности, а од 1999. године ради за Радио РББ (Радио немачких покрајина Берлина и Бранденбурга). Добитница је и многих књижевних награда: књижевна награда „Literaturpreis Prenzlauer Berg“ (2001), награда „Alfred-Gruber-Preis“ (2008), награда за лирику „Ernst-Meister-Preis für Lyrik“ (2008), књижевна награда „Arno-Reinfrank-Literaturpreis“ (2009), награда „Georg-K.-Glaser-Preis“ (2010), Берлинска награда за књижевну уметност „Berliner Kunstpreis Literatur“ (2012), награда „Peter-Huchel-Preis“ за збирку песама Медени протоколи (2013) и других.

МУЦУО ТАКАХАШИ

Муцуо Такахаши (Китакјушу, Јапан, 1937), дипломирао је на Педагошком факултету. Један од најплоднијих песника у Јапану. Објавио је велики број збирки песама и хаику стихова, међу којима су Острво моје сестре (Ane no shima, 1996) и До вечности (Eienmаde, 2009). Добитник је низ значајних књижевних награда, као што су Tаkаmi Đun награда (1988); Hаnаcubаki награда (1993); Šiikа награда (1996); Ajukаvа Nobuo nаgurаgа (2014) и др. Превођен је на много језика. Носилац је медаље са љубичастом траком коју му је доделио Цар за његов допринос уметности 2000. године. Бави се и истраживањем књижевном историјом Јапана. Његова књига Душа поезије, две хиљаде година (2011) приказује развој јапанског песништва од најранијег периода до данас. Пише и драмске текстове, текстове за оперу, романе и књижевну критику. Веома је познат по изванредном читању поезије. Страствени путник. Гостовао је у многим фестивалима поезије по свету. Имао је низ гостовања по Јапану, у евроспким градовима, као и у САД.

УМБЕРТО ФЈОРИ

Умберто Фјори (Сарацана, Италија, 1949), студирао је филозофију, предаје у средњој школи. Седамдесетих пева и пише песме у италијанском рок саставу Stormy Six. Пише текстове и либрета за композитора Луку Франческонија, сарађује са фотографом Ђованијем Кјарамонтеом. Бави се књижевном и рок критиком. Прву песничку књигу Case (S. Marco dei Giustiniani) објављује 1986, потом следе Esempi (Marcos y Marcos, 1992), Chiarimenti (Marcos y Marcos, 1995), плакета Parlare al muro (Marcos y Marcos, 1996), Tutti (Marcos y Marcos, 1998), La bella vista (Marcos y Marcos, 2002), Voi (Mondadori, 2009) и Poesie 1986-2014 (Mondadori, 2014), књига која окупља целокупно песниково стваралаштво. Приредио антологију италијанске поезије двадесетог века, аутор је и монографије о Камилу Збарбару. Превођен је у свету, као и у Србији (Говорити зиду, Рад, 2001). Живи у Милану.

КАЈОКО ЈАМАСАКИ

Рођена 14. септембра 1956. године у граду Каназава (Јапан). Године 1979. дипломирала је на Филолошком факултету Државног Хокаидо универзитета у Сапору. Била је на специјализацији на Филозофском факултету у Сарајеву, на Филолошком факултету у Београду и на Institutu za glasbeno narodopisje САЗУ у Љубљани. Магистрирала је  и докторирала на Филолошком факултету у Београду. Изабрана је у звање ванредног професора (Јапанологија: Јапанки језик и књижевност, 2009. године) на Филолошком факултету у Београду, где ради од децембра 1985. године. Објавила је двадесетак књига поезије, есеја и студија. Преводи са јапанског.

СТЕВАН БРАДИЋ

Стеван Брадић је рођен у Новом Саду, 1982. године. Основне студије завршио је на Одсеку за компаративну књижвност Филозофског факултета у Новом Саду. Диплому мастера стекао је на на истом одсеку, а потом и на Одсеку за енглески језик и књижевност Универзитета у Стокхолму. Пише поезију, есеје, приказе и крититику, преводи са енглеског језика. Објавио је збирку песама У котларници (Нови Сад: Адреса, 2013), студију Симулација и гастрономија (Београд: Службени гласник, 2012), а као један од четири аутора и књигу песама Из сенке стиха (Београд: Граматик, 2012). Запослен је као асистент на Одсеку за компаративну књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Живи у Новом Саду.

СЕРГЕЈ СТАНКОВИЋ

Сергеј Станковић (1976, Суботица), дипломирао је српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Новом Саду. Ради као професор у Кучеву. Објављивао песме и кратке приче по публикацијама. У едицији Прва књига Матице српске изашла му је збирка кратке прозе Страшна нова слобода (2006). Изашао је избор његових песама у Зборнику нове новосадске поезије Нешто је у игри. Повремено објављује под псеудонимом Азазело. Члан је књижевне групе БЕС.

ВЛАДИМИР ВУКОМАНОВИЋ

Владимир Вукомановић (Краљево, 1986), песник и књижевни критичар. Објавио је песничке књиге Упорност сећања (2005) и Кана (2013), приредио избор из младе српске прозе Пуцања (2012). Живи у Београду и Отроцима.

БОРИСЛАВ СТАНИЋ

Борислав Станић (1983). Објавио књигу поезије Рупе (Прва књига, Матица српска 2012). Сваштари кроз рад неформалне скупине Зарни Влач. Најновије уратке (ремикс књижевних и популарних текстова) можете пратити на блогу (де)монтажа атракција.

ИВАНА МАКСИЋ

Ивана Максић (1984). Објавила је збирке поезије О тело твори ме (Матица српска, 2011) и Изван комуникације (Пресинг, 2013). Преводи са енглеског језика. Уредница је зборника поезије социјалне тематике који је у припреми.

ДЕЈАН ЧАНЧАРЕВИЋ

Дејан Чанчаревић рођен је у Панчеву 1975. године. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на групи за српску књижевност и језик са општом књижевношћу, где је стекао и степен мастера. Учествовао је на неколико поетских фестивала у земљи и иностранству, а песме су му објављене у неколицини домаћих и страних књижевних часописа. Добитник је прве награде за есеј о Владиславу Петковићу Дису на 44. Дисовом пролећу у Чачку. Живи и ради као професор српског језика у родном граду, где је стални сарадник и члан уметничког магазина „Квартал“ (Удружење књижевника и књижевних преводилаца Панчева). Тренутно је на мастер студијама теорије драмских уметности и медија Факултета драмских уметности у Београду.

Објавио је четири збирке поезије: Гравитација (Народна књига, Београд, 2005); 1871 (наративност.патриотизам) (ауторско издање, Панчево, 2007); Свакодневље (Шкарт, едиција „Песничење“, 2009); Сто малих песама (едиција „Најбоља“, Панчево, 2012).

Бави се поетским перформансом и експериментом у домену мултимедијалне презентације и рецепције поезије.