Tрибина „Александар Ранковић – између Леке и Марка“, биће одржана у понедељак, 17.  септембра у 18 часовa у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Огњен Карановић, историчар.

Уз громогласан аплауз, из грла стотину хиљада људи чула се само једна реч, заправо поклич: „Лека, Лека, Лека…“. Био је то 22. август 1983. године, погребна церемонија и сахрана посмртних остатака народног хероја, јунака социјалистичког рада, носиоца Партизанске споменице из 1941. године, прекаљеног револуционара, комунисте, Југословена, Титовог заменика, „господара југословенске тајне полиције“ у првих 20 година после завршетка Другог светског рата… Само дан раније, приликом преношења ковчега са посмртним остацима Александра Ранковића из Дубровника, где је преминуо од последица срчаног удара, 19. августа исте године, на место „вечног почивалишта“ у Београду, у насељима у Србији, куда је погребна поворка пролазила, присутни грађани заустављали су своје свакодневне и уобичајене активности, како би уз наклон, одали последњу пошту сенима човека кога су неизмерно волели… Наведене речи су чињенице, све остало је мит! Међутим, дела и име Леке Ранковића, односно друга Марка, немогуће је „подвести“ само под појам „митских сазнања“. Мало је тога било „митолошког“, још мање „мистичног“ у (не)делима „тајне полиције“ ОЗНА и УДБА у последњим годинама Народноослободилачке борбе и у првим годинама диктатуре пролетеријата у југословенској социјалистичкој заједници. Такође, у потпуно различитом контексту морамо да посматрамо „митологизацију“ и „мистификацију“ тих недела у деценијама које су уследиле у времену владавине Јосипа Броза Тита и посебно након што је иста окончана 1980. године. Чињеницу, а не мит, представља и сазнање да су у годинама после „брионског процеса остраковања“ Александра Ранковића из политичког и јавног живота Друге Југославије, Титовог саборца и бившег комунистичког руководиоца, приликом његовох ретких посета угоститељским објектима, „музичари и музиканти“ поздрављали уз „тактове“ композиција „Марш на Дрину“ или „Ој, Војводо Синђелићу“, док би одговор „друга Марка“ на те поздраве био веома уздржан, па чак и негативан и то не из разлога извесне „безбедносне нелагоде“, свакако не и због „специфичности његовог уметничког сензибилитета“, већ из пуког и искреног идеолошког негодовања. Међутим, мит о „борцу за српске националне интересе“, развијан је до неслућених размера. Ранковић је постао „већи“ и од „Косова“, због кога је, наводно политички и страдао. Пијетет и левице и деснице и свих Срба диљем васколиког „српства“, према човеку, који је био и остао доследни Југословен и ватрени „титоиста“ и комуниста и онда, када су га и Тито и комунизам изопштили из „њихових редова“, свакако је објашњив, иако „мистичан“, али никада до краја „објашњен“ и „рационализован“. Нема сумње, Ранковић је био „чувар Југославије“ и заштитник „пламена југословенства“, али поставићемо једно питање и понудићемо неколико одговора! Да ли је тај „колективни поклич“ и френетични аплауз окупљених грађана на сахрани друга Марка 1983. године, био заправо вапај констерниране нације, покушаћемо да сазнамо у оквиру разговора на предстојећом програму у Културном центру Новог Сада.