Tрибина “Кнез Милош Обреновић – први или други „отац“ модерне Србије?”, биће одржана у понедељак, 13. августа у 19 часовa у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Срђан Граовац, историчар.

Титула „оца модерне Србије“, настала у тој револуцији, свакако припада Ђорђу Петровићу Карађорђу, који је на Сретење Господње 1804. године понео барјак слободе као вођа Првог српског устанка и све до краја истог био кључна личност у доношењу готово свих одлука важних за судбину устанка. На самом почетку, Српска револуција је имала пре свега социјални карактер, јер је побуна била усмерена против терора јаничара који су били завели своју страховладу и укинули дотадашње повластице које је уживао српски народ у Београдском пашалуку. Временом, како је устанак добијао на замаху, а под утицајем просветитељско-класицистичких идеја о духовном препороду, у водећим круговима српског етноса, нарочито код оног дела који је живео у Хабзбуршкој монархији, обликовали су се планови о потреби обнове српске државности по угледу на средњовековну Србију Немањића. Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка, рођен је 1783. године у селу Средња Добриња у Ужичкој нахији од мајке Вишње и оца Теодора. Брак у коме је рођен потоњи српски књаз, његовим родитељима, Вишњи и Теодору био је други по реду. Пошто је детињство провео у сиромаштву морао је да зарађује за живот као слуга Аксентија Јечменице, угледног трговца стоком са Златибора. После смрти оца одлази да ради код свог полубрата Милана који је у то време већ стекао углед богатог трговца стоком. Иначе, 1805. године оженио се Љубицом Вукомановић са којом је имао седморо деце. На самом почетку Првог српског устанка Милош, заједно са Миланом, који је био командант и војвода, учествује у ослобођењу Београда 1806. године и Ужица 1807. године. Приликом борби код Ужица Милош је био теже рањен, али је успео да се опорави. После смрти Милана 1810. године у Букурешту, где је боравио као народни депутат, његов брат Милош је постављен за војводу Ужичке и Рудничке нахије. Избор Милоша Обреновића за вођу Другог српског устанка био је логичан потез, поготово ако се узме у обзир његов утицај међу српским старешинама који пред османском опасношћу нису напустили Србију, као и могућност да је, управо потоњи српски књаз био једини војвода из Првог српског устанка, без у историографији познатог дана „прогнаничке биографије“. У тим драматичним моментима слома Првог српског устанка одлучио је да поверује у амнестију коју су Турци обећали и практично је султану тада поверио и свој живот. Турске власти су процениле да им Милош као најугледнији међу старешинама који  је остао у земљи може више користити жив него мртав, односно да је исти снагом свог ауторитета способан да спроведе преко потребну пацификацију раје. Код доношења такве одлуке сигурно је у том тренутку важну улогу имала и информација коју су Турци добили, а која је говорила о томе да је Милош за време устанка припадао групи Карађорђевих противника. Данас, често постављамо питање чија је улога важнија од ове две неспорно најзнаменитије личности Српске револуције. Одговор је јасан, да није било покретачке снаге Карађорђа, не би било ни Милоша који је своју политичку личност изградио већ у току Првог српског устанка, где је стекао драгоцено искуство и имао прилике да сагледа све грешке које је велики вожд направио, па је из истих извукао важне поуке за будућност. Међутим, да није било Милоша, његове мудрости и стрпљења, можда би све што је покренуо Карађорђе остало само у домену бројних пропуштених шанси за које српски народ није поседовао довољне мудрости како би исте искористио у сврху рада на васкрснућу своје давно угасле државности. Из поменутих разлога, данашњи савремени човек не би смео да ове две грандиозне личности српске прошлости посматра из различитих, а поготово не, одвојених углова посматрања номенклатуре идејних и идеолошких поставки Српске револуције, јер су Милош и Карађорђе делови једне заједничке фундаменталне мисли, заправо сна о слободи и правди, о држави која ће бити дом за њих и њихову децу, а самим тим и за нас и оне који ће доћи после нас.