Трибина „КРАЉ ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ ОСЛОБОДИЛАЦ“ биће одржана у понедељак, 18. јуна у 18 часова у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Огњен Карановић, историчар.

Уз велико поштовање према свим земљама и народима на нашој планети, као и у односу на државна и друштвена уређења истих, морамо да нагласимо да су традиција институције уставне и парламентарне монархије у историјским развојима, посебно европских држава и њихових национа, створиле снажне духовно-вредносне предуслове за велики цивилизацијски успон датих политичких заједница и популација које у њима живе, без обзира да ли су исте до данас очувале монархијски облик владавине или су се у међувремену преобразиле у републике, попут Србије. Још упечатљивију тежину у наведеним историјским процесима и стањима имају она друштва која су у специфичној, аутохтоној, често револуционарној борби, самостално обезбедила националну слободу и просперитет свом народу, при чему су дати општедруштвени напори предузимани на основу залагања и утицајем предводничке улоге појединаца и породица из редова сопствене заједнице. У епоси Српске револуције, када је до краја генерисан српски национални идентитет и то у деценијама обнове његове државности, династија Карађорђевић представљала је неизбежан духовни, културолошки и политички сегмент поменутог прегнућа колективитета у целини. „Поникла“ из народа, династија је „изнедрила“ неколико историјских личности непревазиђеног угледа и значаја, чиме је занавек себи обезбедила поменути статус „аутохтоног“ националног симбола слободе и напретка колективитета, као и чиниоца преко потребне саборности у српском етносу. Почев од бесмртног дела и страдања вожда Карађорђа, родоначелника династије, па све до прегнућа и страдања његовог потомка, заправо чукунунука, Петра II Карађорђевића, делатности припадника ове породице представљали су главни, иако не и једини залог велике наклоности српског народа према „сенима њихових душа“. Због тога није потребно да останемо зачуђени пред фактом да су велики песници, попут Његоша, „ковали стихове“ у част отелотворења вождовог светосавског завета или да је писац „Сирана Дебержерака“, Едмонд Ростан био творац песме „Краљ-Петрова четири вола“, настале због надахнућа тада већ времешног песника пред призорима храбрости, славом овенчаног српског краља у Великом рату. Нема сумње, Карађорђе је био „отац“ модерне Србије, али је његов унук, краљ Петар I Карађорђевић у историји српског етноса заслужно остао упамћен под надимком „чика Пера“, јер ту част и наклоност национа, у којој једног владара исти идентификује као „омиљеног“ члана своје породице, могу да осете једино људи чије дело представља фундамент опстанка тог истог национа. Са друге стране, поменути надимци краља Петра Ослободиоца јасно указују на повесну околност да је сопствену слободу и државу српски народ извојевао потпуно самостално, због чега је и дошао у прилику да из свог „животворног ткива“ створи сопствену народну династију. Уз дужно и истинско поштовање према свим народима на Балкану, та привилегија није баш својствена другим национима на европском Југоистоку и што је још важније, право и историјску околност да Срби и данас „имају“ своју династију, управо је обезбедило дело краља Петра Ослободиоца, чији период владавине и модерна историографија „крунише“ епитетским терминима, попут „златног доба Србије“.