Tрибина под називом „МИСТЕРИЈА СРПСКЕ ТРАГЕДИЈЕ 1915. ГОДИНЕ – ПЕГАВИ ТИФУС“ биће одржана у среду  22. фебруара  у 19 часова у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Огњен Карановић, историчар.

Историјат катастрофе епских размера која је задесила српски народ и његову државу крајем 1915. године, фактографски је добро документован и свакако историографски беспрекорно анализиран, а потом и синтетизован. Нарочито, претходних година, улагани су велики напори у издавачкој продукцији вредних историографских дела, чија тематика се налази у непосредној вези са повесницом ратних збивања у Србији и целом свету у току четири године Великог рата. Студиозном анализом бројних монографија заснованих на веродостојним и непосредним историјским изворима о Првом светском рату у Србији, стручна, али и шира читалачка јавност, неспорно има прилику да се упозна са свим војно-политичким и социоисторијским аспектима узрока привременог пораза Србије од стране агресорских армада земаља Централних сила у последњим месецима ратне 1915. године. Међутим, Велики рат је по много чему заслужио епитет „првог“ и „до тог времена – невиђеног“, па и у погледу сагледавања употребљених метода и средстава ратовања. Наиме, развој технолошко-техничких могућности „ватреног наоружања“ и ратне опреме у Првом светском рату досегао је неслућене размере. Први пут у историји човечанства, ратни сукоби су се паралелно одвијали како на земљи, тако и у води, али и на небу, а своје неславно „премијерно представљање“ у оружаним окршајима зараћених страна доживели су и застрашујући примерци тзв. „биолошког“ и „хемијског“ оружја за масовно уништење. Биолошко ратовање је, заправо употреба биолошких борбених средстава, односно биолошких агенаса, као што су вируси или бактерије, који у својству патогена, потом изазивају разне болести и патње, а све у циљу смањења борбене готовости, тј. броја војно способних људи у редовима противничке зараћене стране. Поменути подмукао и на првом месту невитешки метод борбе често је доводио до страховитих епидемија које иазазивају поморе недужног становништва, цивила у одређеним регијама, претходно захваћеним ратним пожаром. Једна таква епидемија узрокована деловањем „пегавог тифуса“ задесила је исцрпљену, девастирану, десетковану, али и у крви одбрањену и непоробљену Краљевину Србију последњих месеци 1914. године. У неколико наредних месеци умрло је преко 150 хиљада од пола милиона оболелих људи у Србији. Била је то незапамћена и незабележена пошаст која је уништавала српску војску, али и цивиле и нејач. Незапамћена, можда још и од пандемије „црне смрти“ из средњовековног XIV столећа, али у одређеном смислу остала је незапамћена и до данас. Једноставно, историјат пошасти пегавца у Србији у току Првог светског рата, остао је некако „у сенци“ за историографију и читалачку публику „атрактивнијих тема“ из повеснице учешћа српског етноса у Великом рату, попут теме „Солунског фронта“ или „Церске“ и „Колубарске битке“. На тај начин, ни друштвени узроци, односно евентуално деловање човека, конкретно непријатеља из редова Централних сила, у избијању епидемије „пегавог тифуса“ у Србији 1914/15. године, нису на адекватан начин расветљени. У интеракцији са публиком, на предстојећој трибини покушаћемо да пронађемо поједине одговоре на питања постављена пре једног века о узроцима избијања поменуте епидемије.