Tрибина „Мојковачка битка 1916. године и црногорски национални идентитет“ биће одржана у понедељак, 28. јануара у 19 часова у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Огњен Карановић, историчар.

„Да не беше оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни нашег васкрсења на Кајмакчалану“, речи су светог владике Николаја жичког и Охридског, односно владике Николаја Велимировића, које су се односиле на узрочно-последичну везу у „историјским нитима“ испреплетеној судбоносној релацији између две страдалне победе, опет две, српске војске над злочиначким агресорима током „пакленог гротла“ Великог рата. Након одлучног и успешног отпора српског народа, као и његових слободарских држава Србије и Црне Горе у прве две године рата, крајем 1915. године, Врховна команда Немачке царске армије преузима судбину фронта Централних сила према Србији и на Балкану у своје руке. Планови непријатељских снага састојали су се у стратегији једновременог и концентричног удара на српске оружане снаге са три стране. У складу са планираном ратном тактиком, било је предвиђено да аустроугарске снаге Србију, али и Црну Гору нападну са западне стране, док би са северне границе Србије према Двојној монархији, односно преко река Саве и Дунава уследио удар најелитнијих немачких трупа, са основним правцем продора дуж долине реке Мораве, а на источним и југоисточним српским границама, бугарска војска имала је задатак да српским армијама пресече одступницу дуж Вардарске долине, а према границама Грчке. На описани начин, било је предвиђено уништење ове две српске државе, чиме би Централним силама био „отворен пут“ према даљем „напредовању на Исток“. У први мах, геополитички и стратешки положај малене државе и њене војске, какве су биле Црна Гора и црногорске одбрамбене снаге, у односу на надмоћну надирућу силу аустроугарске солдатеске, био је изузетно тежак. Непријатељ је био уверен да ће, у борбама и оскудици потпуно исцрпљену војску брзо сломити, а заједно са њом и већ поражену српску армију, која се преко територије Црне Горе повлачила према Албанији. Међутим, то се није догодило! Све аустроугарске јединице на „црногорском фронту“ биле су заустављене, чиме је Битка на Мојковцу за црногорску страну победоносно завршена. У директном судару 20 хиљада непријатељских војника са 6500 црногорских ратника, аустроугарске снаге имале су преко 700 људи избачених из строја, од којих је 224 смртно страдало. Црногорске снаге имале су 205 погинулих бораца, а њихове снаге остале су на својим положајима све до капитулације Краљевине Црне Горе и распуштања Црногорске краљевске војске 21. јануара 1916. године. Победом на Мојковцу, Црна Гора је спасила српску војску и избегли народ од сигурног пораза и опште националне пропасти, чиме је ова битка трајно уписана у мемоаре најсветлијих примера националне солидарности и људског пожртвовања у историји српског етноса. Више од једног века касније, Битка на Мојковцу, за значајан део црногорских политичких и интелектуалних елита, али и за један сегмент јавности, више не представља духовно-социјални и историјски „фундамент опстанка“ и потврде националног идентитета, уз неспорни симбол „круне сарадње“ између две братске државе и њиховог народа. Напротив! На предстојећим разговорима у оквиру Трибине младих Културног центра Новог Сада покушаћемо да сазнамо које су историјске околности и услови генерисали данашњу перцепцију значаја овог важног историјског догађаја, те да ли се исти данас може посматрати у анализама егзистенције и структуре националног идентитета већинског народа у Црној Гори.