Tрибина „Обнова и смисао Пећке патријаршије“ биће одржана у среду 18. септембра у 19 часова, у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је Милован Балабан, историчар.

Рад на обнови Пећке патријаршије (СПЦ), смисао и значај овог чина за српски народ (као и за друге народе на овом просторима) биће обрађен у другом делу трибине, као наставак предавања Оснивање и смисао Жичке (Пећке) архиепископије. Прво предавање бавило се смислом и значајем цркве од самих апостолски почетака. Било је споменуто стварање првих патријаршија (Јерусалимске, Антиохијске, Римске, Александријске, Цариградске) и објашњен смисао аутокефалности, која се остварује у самоуправи одређеног простора, а не догматском одвајању од једне, недељиве Васељенске, Христове цркве.

У духу мисије цркве, као и историјског и функционалног значаја аутокефалности, на прошлој трибини било је обрађено стварање и смисао Жичке архиепископије (1219). Такође стављен је акценат на историјске прилике и стратешке визије држава Балкана почетком XIII века, у време делатности Светог Саве, оснивача и утемељивача српске црквене самосталности. У том контексту приказали смо значај заокруживања српске државности кроз образовање црквене самосталности.

У другом делу предавања биће речи о функционисању Архиепископије, касније Патријаршије, у оквиру државе Немањића, њене органске повезаности са државом, као и улози цркве у стварању култа Немањића и Косовског Завета, што је био услов одржања хришћанске опредељености и националне самобитности српског народа кроз нередне векове које је провео у турском ропству.

После обнове Пећке патријаршије 1557. српски народ (као и остали народи који су ушли у јурисдикциони простор патријаршије) добио је кровни објединитељски фактор који га је сачувао током дуготрајног и тешког ропства у Османлијском царству. Оно што је можда још битније, а што ће посебно бити апострофирано на трибини, народ је после погибије готово читаве елите понео огромно наслеђе немањићке државе и практично у потпуности прихватио завет на који се обавезала српска духовна и световна елита на челу са Светим Савом још у време Жичког сабора и добијања аутокефалности Жичке архиепискоије.

Са пропашћу српске државе није потпуно пропала и Пећка патријаршија. Чак и у периоду од 1459. (од коначног пад српске средњовековне државе) Патријаршија је функционисала на просторима северне Србије (већина историчара се слаже да она никада званично није била укунута, али да је значајно смањила свој организациони уплив на народ (готово потпуно престала да функционише), те је морало у једном тренутку доћи до чина њене обнове, поготово што су многе јужне епископије продором Турака временом прелазиле у састав Охридске архиепискпопије).

Но смутно време, у ком се нашла, ослабило је њену објединитељску делатност, а Охридска архиепископија и Цариградска патријаршија су имале намеру да се прошире на рачун простора који су некада били под њеном јурисдикцијом. Када су Срби почели да се организују у оквиру турске империје природно су своје тежње усмерили ка пуном обнављењу своје духовне куће која би им била гарант њихове духовне реализације,  самобитности и очувања луче која би им осветљавала духовни пут и смисао живљења и битисања.

Између надирућег католичанства уздрманог реформацијом и покушаја Цариградске патријаршије да се наметне као духовни вођ свим хришћанима у турској империји нашли су се Срби, оставши без државе и у опасности да у потпуности изгубе и црквену организациону независност. Но у једном тренутку су се стекли услови да Срби ипак добију званично своју патријаршију. Који су то били услови, затим који су разлози утицали да турска држава и грчка духовна елита у једном тренутку види потребу за обнављањем кровне духовне заједнице народа са ових простора, као и који је смисао постојања патријаршије током више од два века су теме које ће бити обрађене на трибини.