Tрибина „Оснивање и смисао Жичке (Пећке) Архиепископије“ биће одржана у четвртак 29. августа у 19 часова, у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је Милован Балабан, историчар.

Рад на стварању Жичке Архиепископије (СПЦ), смисао и значај овог чина за српски народ (као и за друге народе на овом просторима) замишљено је да се обради у два предавања. Прво предавање бавиће се смислом и значајем цркве од самих апостолских почетака. Укратко ће бити споменуто стварање првих Патријаршија (Јерусалимске, Антиохијске, Римске, Александријске, Цариградске) и објашњен смисао аутокефалности, која се остварује у самоуправи одређеног простора, а не догматском одвајању од једне, недељиве Васељенске, Христове цркве.

У духу мисије цркве, као и историјског и функционалног значаја аутокефалности, на трибини ће бити обрађено стварање и смисао Жичке Архиепископије (1219.), која од тада представља једну од помесних цркава. Такође биће стављен акценат на историјске прилике и стратешке визије држава Балкана почетком XIII века, у време делатности Светог Саве, оснивача и утемељивача српске црквене самосталности. У том контексту видећемо пун, вишедимензионалан, значај заокруживања српске државности кроз образовање црквене самосталности.

Значај српске црквене самосталности (која је остварена уз потпуно духовно везивање за догмате и заједницу са универзалном, васељенском, источно-православном црквом) огледала се у више нивоа. Два видимо као најзначајнија. Први и најбитнији је духовни, где Свети Сава обезбеђује (кроз црквену самосталност) боље услове да Срби (и други народи и етничке групације које су биле на овим просторима) буду сврстани у Ново духовно изабрање, које чини Христова Црква, чиме он жели да приведе свој народ оном благодатном познању истине откривене у самом Христу благодаћу Духа Светог.

Други ниво је историјски, стратешки и државни, где ћемо кроз историјске прилике и историјска факта осмотрити и покушати да објаснимо значај борбе за црквену самосталност, као и рад Светог Саве као дипломате и државника, али и његовог брата Стефана Немањића (Светог Симона) на заокруживању државности, као и ударању темеља за каснији развитак државе Немањића, али и формулисању и доживљају Заветног духа, који су следовале у симфонији црква и држава.