Tрибина ,,Сава Владиславић Рагузински – творац Руске дипломатије и лучоноша српске националне мисли”, биће одржана у понедељак, 17. септембра у 19 часовa у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Срђан Граовац, историчар.

Најистакнутија личност у слоју српске емигранстке популације у Русији у време владавине Петра Великог, свакако био је Сава Владиславић Рагузински или како је руска историографија упамтила ову личност, Сава Лукич Владиславич-Рагузински, односно Гроф Рагузински (Савва Лукич Владиславич-Рагузинский – граф Рагузинский). Колико год волимо да се поносимо знаменитим прецима, не чинимо много да се успомена на њих сачува и пренесе. Мало је нас чуло за грофа Саву Владиславића Рагузинског (1668-1738), Херцеговца из Јасеника код Гацка, који је крајем 17. и почетком 18. века био један од најзначајних Срба тог времена. За српско-рускe везe, које у различитим облицима трају још од средњег века, а које су појачане од времена владавине руског императора Петра Великог, изузетно је заслужан наш земљак, Србин Сава Владиславић. За све време колико је живео у Русији, Рагузински је био саветник руског императора Петра Великог, али и Катарине I, један од људи у које су ови велики владари имали највеће поверење. Статус једног од најутицајнијих људи у Русији у првој половини XVIII века Владиславић је задржао до краја живота. Кад год му се указала прилика, гроф Сава Владиславић је моћном државнику Петру Великом скретао пажњу на положај Срба, упозоравајући руског цара и утицајно висoко племство да на Балкану у турском ропству живи српски народ коме треба помоћи војно, политички, али и на плану развоја културе. На неправедно заборављену историјску личност Саве Владиславића први је најпотпуније указао  песник Јован Дучић, који је о овом великом и утицајном Србину годинама прикупљао грађу и о њему написао књигу под насловом „Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катарине I гроф Сава Владиславић“, која је 1942. године, у време Другог светског рата, штампана у Питсбургу  у Сједињеним Америчким Државама. Поред архивске грађе ту је и обимна литература на руском, италијанском, немачком и српском језику. „Пишући ову књигу, био сам као песник, био сам далеко од свог обичног књижевног предмета, који је увек био дело чисте инспирације…“, казао је Дучић. У царском државном архиву, захваљујући утицају и интервенцијама Саве Владиславића, архивску грађу која се тицала Срба почели су да воде  засебно под називом „Српска дела“. До тада су се архивски документи о Србима водили као Грчка дела или чак Турска дела. Блискост Саве Владиславића са Петром Великим и руским царским домом Србима је широм отворила врата руских државних и духовних институција, где су радо примани и где се слушала њихова реч и одакле им је пружана помоћ. У последњим часима живота Сава Владиславић је мислио на српски народ. У тестаменту  наследнику, синовцу Мојсију Ивановићу, Владиславић  је наложио „да пошаље у српске земље трисандука словенских књига: један сандук у требињски манастир при Херцег Новом (где су у збегу били калуђери требињског манастира Тврдош), а други у манастир Житомислић на Неретви у Херцеговини, и најзад, трећи цркви у Топли у Боки Которској, са сребрним црквеним стварима, паникандилом и крстом, за вечни спомен његовој души…“ Ове су све ствари биле направљене у Москви, по личној поруџбини грофа Саве, од чистог сребра, а налазе се још и данас у тим српским црквама.