Предавање „Сенка Беле руке – генерал Петар Живковић“ биће одржано 25. јануара у 17.30 часова у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Срђан Граовац.

Биографија једног од најнепопуларнијих и најинтригантнијих српских и југословенских војних официра, још више политичара, генерала Петра Живковића, непрестано буди интересовања најширих слојева српске јавности за њеним свеобухватним испитивањем и тумачењем. Међутим, најшири слојеви академске јавности у нас нису до сада показали довољно ентузијазма како би у одређеном смислу задовољили поменута интересовања српске јавности. Истовремено, можемо да потврдимо да представници савремене српске интелигенције и академске заједнице, ни сами нису уверени да би повест професионалних делатности и учинке исте из биографије Петра Живковића, уопште и требало уврстити у концепте својих научно-истраживачких нагона и активности. У последњих седам деценија од његове смрти, цртице из животне и професионалне биографије генерала Живковића појављивале су се веома спорадично и стихијски, веома ретко као резултат аналитичко-синтетичких истраживања фактографских сазнања, која би се могла уобличити у својеврсно методолошки исправно и научно веродостојно историографско дело о овој историјској личности. Једна од последица поменутих пропуста академске заједнице састоји се управо у наведеним некритичким сагледавањима ширих слојева јавности у вези са историјским сазнањима о животу Петра Живковића. Поменута „гледишта“, често су достојна сензационалистичких рубрика у периодичним публикацијама српске штампе веома сумњивог квалитета и утицаја на јавно мњење, где се иста једино и по правилу и појављују. Насупрот причама о скандалозном животу и контроверзама које прате историјска сазнања из биографије о Петру Живковићу, потребно је да укажемо на чињеницу према којој је задивљујућа каријера овог официра са „високим чином“, политичара и државника заслужила да добије место у темељнијим истраживањима компетентних заточника историјских дисциплина, из разлога што је наведена каријера остварила изузетан утицај на токове историје српског и југословенских народа, посебно у најчувенијим и преломним моментима повеснице истих. Уколико утврдимо да је Петар Живковић историјска личност која је учествовала у Мајском преврату из 1903. године, да је имала „важну улогу“ у збивањима у вези са Анексионом кризом из 1908. и 1909. године, да је остварила огроман утицај на Солунски процес из 1917. године, да је имала својеврсни надређени положај у свемоћној организацији Беле руке, те да је напослетку била интимус краља Александра I Карађорђевића, а онда и први председник Владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, потом и Југославије, министар унутрашњих дела, војске и морнарице, након успоставе чувеног Шестојануарског режима 1929. године, дакле човек од поверења и са истанчаним смислом и способностима за организацију, оправдано се питамо, због чега ова несвакидашња биографија и даље не проналази пут до, већ помињаних свеобухватних истраживања компетентних представника историјске науке. Стабилност структуре опште културе у профилу једног национа, апсолутно је дискутабилна уколико поставке исте нису утемељене на принципима и нормама које детерминише „висока култура“. Међутим, детерминисање датих норми није могуће остварити без резултата које добијамо на основу најразличитијих аналитичко-синтетичких истраживања, а поменуте резултате морају да понуде наука или конкретна научна дисциплина. Поједине одговоре на поменута питања покушаћемо да пружимо у оквиру разговора на предстојећој трибини Културног центра Новог Сада.