Tрибина „Србија и Русија у Првом светском рату – круна савезништва“, биће одржана у четвртак, 24. јануара у 19 часовa у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Срђан Граовац, историчар.

У постмодерној „култури оспоравања и релативизације стварности“, једна од ретко оспораваних или оспорених чињеница односи се на релације између Русије и Србије у Првом светском рату, те се поменута чињеница увек представља речима да је „Русија ушла у рат због Србије коју је, као традиционалног савезника, увек штитила“. Заиста, српски народ никада не би смео да заборави руску помоћ и улогу Светог цара Николаја II у току Великог рата, из разлога што су исте и те како допринеле опстанку национа и државе и то у тренутку када је цео свет мислио да су нестали заувек. Почетком XX века још су увек била свежа сећања на руско-турске ратове и руско-српско савезништво у истима, када је српски етнос и стекао своју независност у претпрошлом столећу. На врхунцу Јулске кризе 1914. године, у ноћи између 23. и 24. јула 1914. године, регент Александар Карађорђевић посетио је Руску мисију у Србији. Управо од стране те мисије, тадашњи министар спољних послова Сергеј Сазонов добио је телеграм следећег садржаја: „Његово Величанство ми је рекао да се све наде полажу у императора и Русију, јер само царска реч има тежину и може спасти Србију“. Император Николај II је 30. јула дао позитиван одговор, и Русија је 1. августа ушла у рат за који уопште није била спремна. После пораза у Руско-јапанском рату (1904-1905) у Русији је покренута војна реформа, али она у тренутку када је почео светски рат није била завршена. На пример, због финансијских потешкоћа споро се обнављала њена ратна морнарица. Посебно је алармантан био недостатак савременог оружја, муниције, средстава везе и возила. У тако тешкој ситуацији Русија је покренула испоруку помоћи Краљевини Србији – најпре политичко-дипломатску, а убрзо затим и војно-хуманитарну. Потребно је да истакнемо да у тренутку када је почео рат није постојао уговор о војној сарадњи између Русије и Србије, али наведена околност није омела знаменити историјски процес који је блискост и „судбинску везу“ ова два народа и њихових земаља обликовао у грандиозну „круну савезништва“ Великог рата, која ће Србији донети њене „најтрагичније и најславније дане“. Још на почетку рата руско Министарство морнарице преузело је на себе организовања и слања војне помоћи Србији па је формирана „Експедиција посебне намене“ (ЕПН). Задатак ЕПН-а је „дотурање и спровођењe ратног материјала за Србију“, тако што би се материјал транспортовао преко Дунава. Експедиција је формирана 16. августа 1914. године на челу са капетаном прве класе Весјолкином. За превоз робе одређени су капацитети Црноморске флоте царске Русије, мада за ову операцију нису могли бити искоришћени и велики бродови због немогућности да уплове у Дунав. У састав експедиције били су укључени шлепови и трговачки бродови, а ЕПН је потчинила себи и Руско дунавско паробродство. Убрзо су и од руског Министарства морнарице добијена знатнија материјална средства за куповину нових транспортних бродова. Све што је ЕПН превозила сматрало се „робом специјалне намене“, што је значило да се материјал приоритетно пропушта железницама и воденим путевима упоредо са материјалом за руску војску, а све на рачун руске благајне. Поред политичке и финансијске подршке, Русија је слала и наоружање. Још током Церске битке пристигло је 120.000 пушака. У другом конвоју било је више од 30.000 сандука са муницијом, око 300 сандука са гранатама, 214 навоја бодљикаве жице… Руска војска је слала и балоне за осматрање непријатељских положаја, два моторна чамца и оклопни парни брод „Тираспољ“. У свим аспектима поменутих веза и помоћи Русије у Великом рату, огледа се и лични ангажман који је у датим процесима пружио Свети цар Николај. Руски цар помогао је формирајући српске добровољачке дивизије у Русији. Руски цар спасио је српски народ и његову „мртву војску“ после „Албанске голготе“ 1915. и 1916. године. Руси су ослободили Битољ и тако започели ослобађање наше поробљене отаџбине. Романови су страдали у револуцији, а Карађорђевићи недуго затим, зато што на светској позорници више није било њиховог старог савезника. Многи су извргавали цара Николаја руглу, али он и краљ Петар Први Карађорђевић храбро су ушли у овај рат, бранили своје земље и на крају у томе успели. Његова одлука да помогне Србима одражавала је жељу руског народа. Тај догађај остаће у историји записан као једна од најсветлијих страница његовог живота.