Tрибина „ТАЈНИ ЛОНДОНСКИ УГОВОР ИЗ 1915. ГОДИНЕ – ПРОПУШТЕНА ШАНСА ИЛИ НЕУТЕМЕЉЕНО НАДАЊЕ “, биће одржана у среду, 12. децембра у 18 часовa у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Срђан Граовац, историчар.

Крах Лондонског уговора, пред крај Првог светског рата, онемогућио је Србију да изађе на море и заједно са Црном Гором добије више од три стотине километара јадранске обале између Сплита и Драча. Парадоксално, томе је у хаотичном распаду Хабзбуршке монархије – уз пројугословенске калкулације српске политичке елите – допринело и брзо напредовање српске војске. Да ли је оваква интерпретација судбине тајног Лондонског уговора из 1915. године само стогодишња легенда или реални синопсис испуштене прилике за решавање српског националног и државног питања? На предстојећим разговорима у оквиру „Трибине младих“ Културног центра Новог Сада, покушаћемо да предочимо чињеницу и околности, према којима се о сада чувеном Лондонском уговору из 1915. године (чији садржај и сам текст, већина „позваних да о њему дискутују“, никада није ни прочитала), већ неколико деценија говори као о извесној „пропуштеној шанси“, коју српске политичке елите нису на време уочиле, те „искористиле прилику“ за стварање самосталне и велике српске државе на Балкану, која би у просторном смислу обухватала Бачку, Славонију, Далмацију, Босну и Херцеговину, итд. Остаје велика непознаница шта је то Србији „нуђено“ 1915. године и да ли је уопште познат „идентитет понуђача“? На првом месту, аргумент против тезе да је „Србија сулудо одбила и жртвовала се зарад оних који су били и остали њени непријатељи“, како то обично кажу познаваоци „праве историје“, једноставно није исправан и не заснива се на аутентичним и веродостојним историјским изворима. Српска влада и јавност нису имале увид у садржај споразума, који је постигнут између Краљевине Италије и Сила Антанте, јер је исти био тајан. Србија је, као и остали заинтересован свет, за појединости договора сазнала тек после револуције у Русији када је Лењин, противећи се тајној дипломатији, обелоданио његову садржину. Отуда Србија није могла да се одрекне нечега што није знала да има, а приде га није ни имала, већ се о „награди“ размишљало у прилично нејасним формулацијама. Друго, не мање важно, Србија је пре договора у британској престоници, 7. децембра 1914. године донела Нишку декларацију којом је одабрала уједињење са „неслободном браћом у Аустро-угарској као главни ратни циљ“.