Трибина „ВЛАДИМИР ВАУХНИК И ЈУГОСЛОВЕНСКА ТАЈНА СЛУЖБА У НЕМАЧКОЈ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ“ биће одржана у понедељак, 18. јуна у 19 часова у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Срђан Граовац, историчар.

„Генерал Рачић“, „Васић“, „Вајко“, били су само неки од кодних псеудонима које је у току своје богате обавештајне каријере користио пуковник Владимир Ваухник, војни аташе југословенског посланства у Берлину у годинама пре страховите нацистичке агресије Трећег рајха против прве заједничке државе Јужних Словена. Име Владимира Ваухника деценијама је било познато једино веома малом броју историчара, док је у свести најширих слојева српске, словеначке и југословенске јавности у добром делу било потпуно ишчезло. Наравно, године комунистичке диктатуре у Другој Југославији осујетиле су потребу да у колективном памћењу југословенских народа на заслужном месту буде забележено и име великог југословенског патриоте, виспреног обавештајца и шпијуна, врсног и образованог краљевског официра, својеврсног учесника у завери унутар немачких војних кругова организованој са циљем обарања нацистичког поретка, човека који је први, можда и у свету, западним демократијама, а на првом месту својој отаџбини, открио намере нацистичких главешина о покретању инвазије на Пољску, која је поменуту искру „претворила у буктињу“ највећег ратног пожара у историји човечанства. Такође, Ваухник је био човек који је открио и тачне датуме почетка фашистичке агресије на Краљевину Југославију, а можда и датум покретања операције „Барбароса“. Свакако, био је личност која је својим радом, ризикујући и сопствени живот и безбедност истог, у многоме допринела да у закулисним геополитичким околностима у којима су се нашле ондашње европске државе, помогне обавештајним и безбедоносним системима „европских демократија“ у гигантском окршају човечанства против монструозности „апетита нацистичког Молоха“. Рад Владимира Ваухника и југословенске тајне службе у немачкој престоници, а у освит и првим годинама Другог светског рата, представља непревазиђени пример професионалног и одговорног односа једне државне установе у патриотској мисији заштите слободе и живота државе и народа кога иста представља. Када износимо ову тврдњу, са правом постављамо питање, због чега резултати тих делатности, управо по вредности слободе и просперитета једног народа, нису донели задовољавајуће резултате и послужили сврси за коју су и предузимани? Одговоре на та питања покушаћемо да пронађемо у оквиру разговора на предстојећој трибини у Културном центру Новог Сада, где ћемо свакако понудити и решења на неразјашњену дилему, због чега у колективном памћењу и менталном склопу српског етноса, име Мустафе Голубића, обавештајца и агента интереса иностраних безбедносно-обавештајних система, и даље заузима почасно и „под упитником“ заслужено место, док су идентитет и делатност неустрашивог југословенског хероја обавештајних делатности тајних служби ондашње отаџбине српског народа, углавном непознати, па и вредносно маргинализовани у истој тој свести наведеног колективитета.