Синоћ је у Великој сали Културног центра Новог Сада изведена представа „Без назива или Б&Б – Београд – Берлин“, која је пробудила многе емоције код новосадске публике. Представа је инспирисана прозним делом Лазе Лазаревића, а окосницу чини приповетка „Швабица“. У питању је љубавна прича, кроз коју се преплићу моралне вредности, традиција, патријархализам и национализам, али и поглед у будућност, која нам је стално неизвесна.
Представа је нови пројекат Арт центра Хлеба и игара из Старе Пазове у адаптацији и режији Мирослава Бенке, у сарадњи са Културним центром Новог Сада. Ансамбл броји 17 чланова, у улози Швабице појављује се Хелена Лазић, док је лик студента медицине Маричића остварио Слободан Бабин, а лик доктора Маричића, Јарослав Вршка, обојица дебинанти, који су се одлично снашли на сцени.
Лазар К. ЛАЗАРЕВИЋ ( Шабац 1/13. 5. 1851. – Београд, 29. 12. 1890/10. 1. 1891.), свршени правник, књижевник и лекар, округа београдског, начелник интерног одељења Опште државне болнице у Београду, санитетски пуковник и лични лекар краља Милана Обреновића. Припада писцима реализма и сматра се творцем српске психолошке приповетке. Написао је девет приповедака док је осам остало недовршено . За живота је објавио осам приповедака: “ Први пут са оцем на јутрење“ , „Школска икона“, “ У добри час хајдуци!“ , “ На бунару „, „Вертер „, “ Све ће то народ позлатити“, „Ветар“, и „Он зна све“ док је девета приповетка „Швабица“ највероватнје написана за време Лазаревићевих студија у Берлину и настала је на осноцу пишчевох аутобиографског, непосредног доживљаја.
„Швабица“ је писана у форми исповести, писама које Лаза Лазаревић, алиас Миша Маричић, студент медицине настањен у пансиону „Гутјар“ у Немачкој заљубљују се у Ану, газдаричину ћерку, односно „Швабицу“ и шаље их свом побратиму у Србију. У Маричићу се одвија унутрашња драма и борба између личне среће и свете дужности према породици, између свог задовољства и породичног бола. Маричић не гледа на свој проблем само са социјалног становишта већ и са моралног. Он не жели да његова срећананесе бол и унесрећи његову породицу и пријатеље. Свестан да под тим условима ни он ни Ана не могу бити срећни. Миша се одриче велике љубави зарад добробити породице и њеног мира. Својим поступком је сломио и Анино и своје срце али је био слободан да се врати породици коју је требало да издржава. Но, ипак, на крају приповетке поставља себи суштинско питање: „…За два-три месеца, уздао си се да ћеш постати доктор . Ето, дуго очекивана жеља ти се испунила. И…?- Ко ће са тобом, овде у паланци?! Ох, Господе, хоћу мира, хоћу слободе! Ана, уклето је све ово-наша љубав, уклета! “ Лаза Лазаревић ће нас, као готово сви наши умни људи 19. века напустити прерано у својој 39. години живота преминувши од туберкулозе
„Швабицу“ није објавио за живота јер је, како многи верују, била, „сувише аутобиографска“. Објављена је тек седам година након пишчеве смрти 1898. године у књизи “ Приповетке Лазе К. Лазаревића“ коју је приредио Љубомир Јовановић.
Коментари
Divna predstava, sve pohvale celoj ekipi;)
Остави коментар