Српска Војводина између круновине и жупаније

Аутор: др Милош Савин, историчар

Овaj рад је посвећен Српској Војводини, како бисмо могли назвати суштинску идеју о аутономности Срба на простору Паноније у јужној Угарској. Еманација потребе о аутономности српског народа на овом подручју је доживела свој зенит током друге половине деветнаестог века. Важно је анализирати ову идеју од самог корена и направити дистинкцију између појмова круновине и жупаније преко којих се стигло до аутономије. Круновином се у хабзбуршком систему владавине пре свега називала традиционално наследна земља, условно речено држава, која је вољом сталежа или на основу своје специфичности временом постала део Хабзбуршког царстава. Са друге стране жупанија је територијални облик уређења у Угарској, односно Мађарској, који је такође био Круновина у оквиру Хабзбуршког царства.  У периоду конституисања мађарске државе, како би се централизовала власт а племенско и клановско уређење заменило класичним феудализмом, те извршила интеграција Кумана, Јазига, Авара и доминантних словенских маса, Мађарска односно Угарска је подељена на територијалне управне јединице – жупаније. Временом је и у једном и у другом случају било различитих надлежности и политичких као и геоплитичких могућности да се преко њих оствари аутономност Српске Војводине.  Познато је да су Срби на овим просторима живели у великом броју и пре велике сеобе 1690. која се често узима као вододелница и најзначајнија година за ово питање.  Битно је истакнути да је словенско становништво укорењено на овим просторима пре доласка Мађара, мада се део словенског живља касније мађаризовао. Срби су се са својим већ формираним идентитетом насељавали из средњовековних српских земаља које су у међувремену падале под османски утицај, пре свега по позиву угарских краљева како би се појачала граница и одбарана од Османске империје. Такође, ово подручје није било превише хуманизовано, народски речено, није баш било лепо за живот. Подручје данашње Војводине су чиниле мочваре, реке су се често изливале, живело се у земуницама, клима је била сурова. Зиме су биле хладне, ветар је носио све пред собом, лета су била спарна са пуно влаге и безбројних инсеката. Живети на овом простору није било лако. Са друге стране предност овог подневља је била у томе што је земља била плодна, упркос честим полавама. Мора се рећи да је пољопривреда стагнирала до друге половине XIX века када долази до наглог развоја и експанзије пољопривредне производње. Тек тада почињу да се примењују нове агротехничке мере, појављују се нове сорте домаћих животиња и тако ће се оформити слика какву ми данас имамо о Војводини. Битно је рећи да је Срем у то доба већ имао значајну српску компоненту, о чему нам сведоче историјски подаци као и то да је Срем био део Круновине Хрватске, односно Славоније и као такав ушао у састав Угарске, касније у Хабзбуршко царство. Банат има дугу историју развоја српског друштва које се развијало на том простору пре свега постепним сеобама које су се дешавале пре пада Деспотовине, као и након тога. Сматра се да је још 1594. године када је избио устанак Срба у Банату протекло два века развоја српске етничке заједнице која је насељавала тај простор. Поред њих су на том простору живели Мађари, било је ту (како су их тада називали) Влаха односно Румуна. Ту није било неких етничких напетости, можемо да кажемо да до деветнаестог века такве ситуације нису постојале. Занимљиво је да су Турци највише Срба населили у Бачку, првенствено оних који су остали у најнеразвијенијим подручјима, на високим планинама где није постојала могућност за бављење пољопривредом. Разлог је био политичке и економске природе. Основни принцип експанзије Османског царства је био опорезивање „неверника“, то јест немуслиманског живља, а тамо где није ништа успевало тешко је било остварити или извући порез. Највише из тог разлога долази до насељавања Срба у Бачку, који од ратника постају  земљорадници, остварују некакав порески приход, па можемо рећи да је тако дошло до првог таласа србизације Бачке. Условно речено, Срби у Бачкој су постали већина тек у другој половини двадесетог века. Они јесу појединачно највећа етничка заједница али између појединачно највеће етничке заједнице и оне која има више од 50% може да буде дугачак пут.

О значају Срба као фактора на овом простору говори чињеница из 1526. године када  се Јован Ненад проглашава за цара, дотадашњи вођа Српских најамника, војске која је ратовала за разне великаше. У сукобу за угарски престо између Хабзбурговаца и Јована Запоље, ердељског великаша, тј. Око тога да ли ће Угарска постати део Хабзбуршке империје или ће задржати своју сувереност, на површину испливава и Јован Ненад који води своју аутономну политику. Сматрало се да је то претеча данашње Војводине, међутим, новији историчари попут Бориса Стојковског то стављају у контекст средњег века где не можемо говорити о националним покретима и тежњама због тога што то припада феудалном систему, покушају да се ту редефинише постојеће властелинство које би се ставило под контролу човека који је имао претензије. О првом значајнијем националном покрету можемо говорити тек од првог устанка Срба у Банату 1594. Они су имали јасан циљ – ослобођење од османлијске зависности и притиска, иако  морамо бити свесни да је тада на подручју Баната било најмање турског зулума. Турци су схватили да је најбоље да ништа не дирају. Преузели су административне органе који су припадали Угарској, Ердељу и другим ентитетима који су убирали порезе. Међутим, ипак је било незадовољства и појединачних инцидената који су на крају кулминирали устанком. Најзначајније за формирање идеје Војводине су хабзбуршко-османски ратови између 1683. и 1699. године. Током тог сукоба је аустријска војска успела да продре у подручје данашње централне Србије. Аустрија је тражила савезнике у балканским народима за борбу против османлијске империје. Као савезници су се појавили само Срби лоцирани на подручју данашњег Косова и Метохије предвођени Патријархом Арсенијем III Чарнојевићем.  Османлије су запретиле страшном одмаздом након повлачења хабзбуршке војске. У том међупериоду, временском вакууму, створена је на подручју Србије специфична творевина коју наша историја занемарује. Та творевина се у нашој историографији помиње као Аустро-Србија. Створена је привидно српска држава на подручју некадашњих средњовековних српских земаља јужно од Саве и Дунава, која је имала за циљ да ободри и подстакне Србе и друге хришћане Балканског полуострва у борби против Османлија. Овај подухват је пропао због геополитичких односа, због раскола између Француске и Аустрије и других глобалних сукоба. Аустријанци моравши да се боре на два фронта су се повукли, што је резултирало великом сеобом Срба под вођством Патријарха Арсенија III Чарнојевића.  Патријарх Чарнојевић је занимљива личност. Верски поглавар, рођен на Цетињу, успео је да се изгради до неслућене величине, да постане пећки патријарх. Био је веома реалан човек, можемо слободно рећи да је био политичар свога времена, узимајући у обзир да је са Ђорђем Бранковићем „трговао“ око титула, признавао их, условно речено „верификовао“, покушавајући да скупи новац за своје политичке пројекте. Из данашње перспективе ако бисмо га посматрали као неког посвећеног монаха то се апсолутно не би подударало са истином. Због чега је он значајан? 1690. године много је Срба, и њихов број по различитим изворима креће се од 40 до 200.000, реално да кажемо неких 100.000–150.000. Извори обично броје породице а морамо узети у обзир да су тадашње породице биле бројне, више генерација се сматрало једном породицом. До тачне бројке не можемо доћи, свакако је то био значајан број људи. Они се окупљају са јужне стране Саве и Дунава, повлачећи се пред Турцима. Чарнојевић успева да у преговорима са хабзбуршким царем издејствује званичан позив од аустријског цара да се Срби населе на подручју Угарске. На овај начин је избегнута могућност да се Срби сматрају избеглицама, пораженом страном, а први пут су им гарантована колективна политичка права на подручју аустријског царства.  Важно је напоменути  да су  Срби добили позив да се доселе на подручје Угарске, а не на подручју Аустрије. Цар им је гарантовао одређене привилегије сматрајући да су они потребни за одбрану аустријске царевине, јер су се показали као добри војници, мотивисани и способни да се одупру Османлијама. Занимљиво је да су Срби приликом насељавања ушли на подручје Бачке скроз до Будима и до Ђера, заобилазећи банатски део који је тада био под османском окупацијом, тако да је мали део људи који се доселио са Чарнојевићем „закачио“ Банат и источне делове, такозване „Доње Угарске“. Срби, поред своје вероисповедне аутономије и свог Патријарха који их предводи, траже и добијају право да изаберу свог војводу. Зашто војвода? На подручју бивше, средњовековне српске државе постојао је чин војводе и пре хабзбуршко-турских ратова. То је био војни чин који није био превише велики, није био ни значајан ни превише утицајан. Био је то човек који је најближи народу, четовођа. То су у ствари били нижи официри који су касније постали популарни јер су сукоби са Османлијама најчешће имали герилски карактер. То су биле борбе мањих јединица, на граници између сукоба регуларних феудалних формација и нечега што ће касније бити познато као хајдучија. Управо због популарности те титуле Срби су затражили да добију свог војводу. Ту иницијативу је покренуо Ђорђе Бранковић, једна од најконтроверзнијих личности тога доба. Овај лажни племић је убедио Србе да га изаберу за војводу.  Цар је свестан потребе за Србима ради одбране од турског надирања прихватио овај избор, али не пушта Бранковића на слободу, те упућује Србе да изаберу заменика војводе. Срби су за заменика војводе изабрали Јована Монастерлију, Србина староседеоца на овим просторима. Услед померања због турских инвазија он је рођен у данашњој Словачкој, тадашња Горња Угарска, у граду Комаром, односно Комарно. Дунав дели град на словачки и мађарски део, Срби га зову Коморан. Коморан је и данас седиште српске мањине у Словачкој, која није бројна али има традицију.  Убрзо, након смрти Монестерлије и Чарнојевића, право на избор војводе је Србима одузето. Након тога католичка црква и други угарски феудални чиниоци покушавају да оспоре Србима екстериторијалну посебност или аутономију из економских разлога. Срби плаћају порез митрополиту а не Католичкој цркви, којој је у интересу да се они преведу у католичанство или бар у „унију“ како би црква од њих приходовала. Унијаћење је било озбиљан пројекат и Срби су често прелазили у „унију“, међутим, пошто би престао притисак они би се враћали у православље.  Да бисмо појаснили шта значи „унија“ можемо навести пример дешавања у Украјини и деловима Словачке. Њихова црква је у потпуности задржала изглед и систем функционисања православне цркве, али уместо патријарха они за врховног верског поглавара, или „поглавицу“ како се тада говорило, признају римског Папу. Пошто „унијаћење“ није уродило плодом, међу Србима на подручју данашње Војводине одлучено је да се у места где су већ саграђене или је планирано да се развије унијатска црква населе Русини који су већ прихватили „унију“ како би издржавали грчко-католичку цркву, како је зову на овим просторима. Битно је напоменути да је Угарска у време о коме говоримо била у суштини мултилингвална. Угарска је била део Аустријског царства, међутим то царство није било централизовано и није успевало да наметне језичку, верску или неку другу политику у егзекутивном маниру. Једноставно, сви људи су причали својим језиком и то није представљало никакав проблем. Чак су постојали народи који су историјски имали своју територијалну аутономију и све друге облике аутономије у Угарској. То су  пре свега били Јазиги и Кумани којима су све до краја седамнаестог века признавана њихова аутономна права, међутим они су временом изгубили потребу за тим јер су се у потпуности утопили у мађарске обичаје тј. постали су Мађари. Разлоге можемо тражити у томе што су Јазиги и Кумани били „тиква без корена“. Њима су суштински најближи као народ били Мађари и налазили су се у мору Мађара. Иако је Срба било више него Јазига и Кумана, они нису имали своју територијалну аутономију због страха што су Срби имали бројну популацију широм Балканског полуострва и српска аутономија би била против интереса мађарских сталежа јер би временом генерисала српску државност, која би деловала као магнет за све Србе са Балканског полуострва. Срби су били незадовољни таквим положајем, тежили су аутономији како би се спасили од утицаја угарских феудалаца који су тежили да војнике и слободне грађане претворе у класичне кметове, такође и од притисака Католичке цркве.

Идеја о посебности Војводине је сазрела у периоду митрополита Мојсија Путника, који успева да му аустријски цар одобри сазивање Српског сабора где би дефинисали захтеве за аутономију Војводине на подручју Угарске, односно Хабзбуршког царства. Наравно, томе се противе мађарски сталежи јер се обраћа аустријском цару, који је уједно и мађарски краљ, како би добили аутономију на подручју које је традиционално угарско. Чак и када је било под Турцима, они су сматрали да је то део Угарске који је у том периоду био окупиран. Мојсије Путник је умро пре него што је дошло до одржавања Темишварског сабора 1790. на ком су Срби изнели своје захтеве. Имали су различите концепције, од Славоније до Срема, али су се на крају сложили да се аутономија тражи на подручју Баната, из једноставног разлога јер је Банат био ослобођен од Турака и зато што још увек није био формално прикључен Угарској, односно њеном жупанијском систему. Банат је званично био „заузета територија“, неинтегрисан у угарски државни систем, и због тога су сматрали да је најлакши и најбезболнији начин да се ту направи Српска Војводина. На то их је подстакао сам цар Леополд II, који је био у сукобу са мађарским племићима (угарским сталежима) који нису хтели да га признају за мађарског краља уколико им не учини одређене уступке. Они су тражили већу самосталност Угарске и већа права мађарских великаша, сматрајући да би с тим добили  много више од онога што су имали. Суштина је у том што ће Срби тек накнадно схватити (о томе ће зрело почети да промишља тек Светозар Милетић) да су они искоришћени као марионете. Њима је цар дао прећутну сагласност да направе Сабор, наговорио их да захтевају подручје у Банату и обећао подршку, али је на крају тај захтев користио као монету за поткусуравање са Угарским сталежима, плашећи их српским фактором на југу и југоистоку. Тако се са њима цењкао и умањио њихове захтеве. На крају су они били срећни са својом територијалном целовитошћу и одустали су од других захтева. Цар је примио захтеве Темишварског сабора али су они остали мртво слово на папиру, ништа се више од тога није десило. На Темишварском сабору 1790. митрополит постаје Стеван Стратимировић, или Стефан како  је данас модерније. Слово Ф је у српски језик уведено тек у седамнаестом веку, пре тога је могао бити или Степан или Стеван, што је кориштено као титула. Оно је стигло преко Турака или Грка, пошто је слово Ф суштински Грчки глас. Највероватније се уводи под утицајем  византијске традиције, тако да употреба речи Стефан делује „црквеније“. Стефан Стратимировић је контроверзна личност али је прилично јака фигура која је имала своју улогу. Изузетно много је урадио за српско школство, пре свега из сопствених интереса јер је покушавао да утврди своју позицију. Он на све могуће начине подстиче верске и богослужбене школе које преко тога значајно утичу на подизање нивоа опште образованости. Противтежу је имао у државном просветном инспектору за Србе Несторовићу, који је подстицао световне школе, али та њихова конкуренција је довела до тога да је школство прилично стало на ноге. У то време су изграђене многе школске установе као што су Карловачка гимназија, Православна гимназија у Новом Саду, различите препарандије и друге установе које су врло значајне за будући културни, идентитетски, духовни, економски развој српске популације на подручју јужне Угарске, односно Војводине. За 46 година чинодејствовања, католици би то рекли понтификата, на челу Карловачке митрополије он је одлучно подржавао Први српски устанак, сматра се да је имао велики утицај, да је обезбеђивао одређена финансијска средства и био нека врста медијума између српских устаника и аустријских власти, између Срба у Војводини и Срба из Србије. Са друге стране је оштро гушио Тицанову буну у Срему. Колико је био национални револуционар, са друге стране је био екстремни антиреволуционар. Суштина је у томе да је буна у Срему имала антифеудални карактер а Српска црква је била један од већих феудалаца. Самим тим је Стратимировић  био изразито против устаника. Познато је да су устаници у Срему, пре свега у Барањи, упадали на манастирска добра, пре свега на епархијске поседе који су били прилично богати, лагеровали жито и друге производе за  продају док је народ кулучио. Значи, православни народ је подједнако кулучио за српску цркву или неког мађарског феудалца. Већ тридесетих година је дошло до превирања у Јужној Угарској, иако се то ретко помиње. За време колере у Угарској долази до устанка у ком су највише учествовали Словаци, не из неких етно-сепаратистичких намера, већ због класног односа. Кметови су били принуђени да копају раке за сахрањивање заражених, па се дешавало да сами себи копају гробове јер су се и они масовно разбољевали, што доводи до побуне против феудалаца и против угарске државе. Тако је букнуо устанак коме су се придружили и Мађари и Немци и целокупно становништво. Устанак је наравно угушен али нам показује другачију слику о томе да до 1848. године није било револуционарних тенденција ни било каквих немира на подручју Угарске. Постојао је специфичан систем који доводи до раслојавања између крупних и ситних племића. Крупни племићи су све више почели да се ослањају на Беч, иако ни они нису били претерано задовољни. С друге стране, Беч је саматрао да их може умирити тако што ће им дозволити да се постепено шире на поседе ситних племића. Ситни племићи смањењем поседа нису губили наследне титуле, али су долазили у ранг мало богатијих сељака, далеко од територијалних магната. Бивали су све више сузбијани у оквире жупанија где су запошљавани у администрацији, док је државни, магнатски ниво био резервисан за крупне феудалце. Зато они нису били заинтересовани за револуцију или за промену система у Угарској јер би тиме, потенцијално много више изгубили. Они су константно водили политику усмерену на покушаје да се од Беча поврати што више, али да се то учврсти и подели међу њима. Занимљив је однос Срба према цару. Уврежен је став да су Срби били лојални цару, за разлику од Мађара који су суштински били противници. Ако то сведемо на друштвене класе видећемо потпуно другачију слику. Ова слика о Србима који превише воле цара је пре свега формирана у револуционарним и постреволуционарним догађањима након 1849. године. Шта се заправо дешавало? Постојали су предлози да у Мађарској дође до праведног опорезивања тј. да сви становници плаћају порез на основу прихода. То је прилично погодовало сељацима, јер би мађарски сељак добио царску заштиту и плаћањем царског пореза смањио утицај племића. Племиће је то посебно иритирало зато што би и они постали порески обвезници и не би више могли да задржавају све приходе за себе. Међу Србима, пре свега у Кикиндском и Потиском диштрикту, где су од развојачених, мобилисаних војника постали сељаци, пољопривредни произвђачи de facto су замљу рентирали од цара, нису имали изнад себе феудалца, имали су политичку и психолошку слободу, плаћали су ренту за земљу која је била прилично неповољна, а тешко је рећи шта би била повољна цена за рентитање земље. Чак и Ђура Јакшић пише песму где каже: „Да ли је могуће да је наш цар најгладнији на целом свету…“. Тако да се развија неповерење према аустријском цару, чак и на војној граници за коју су сви сматрали да је била упориште царистичке политике. Можда се то може рећи за виши официрски кор ако можемо да кажемо да је ту уопште било великог официрског кора, а суштински није. Познато је да су и на „граници“ људи покушавали да откупе своју војну службу, да откупе војну службу за децу, да су почела да се јављају слободна трговишта, места која су откупљивала свој статус унутар граница, нешто налик слободним краљевским градовима, само у много мањој мери. Можемо рећи да је интенција политичке слободе у том моменту била прилично развијена у српском популусу на територији Угарске. Ова дивергентна ситуација се уклопила у општи евроспки миље револуције који је отпочео 1848. у Паризу, мада има догађаја који су томе претходили. Сматра се да је тај париски талас утицао на Беч и Будимпешту. У Будимпешти су Мађари били предвођени својим политичким вођом Лајошем Кошутом који је управо био представник  kish nemeka, малих племића који нису имали никакв посед. Он је био новинар, имао је стан. Неки наводе да је био Словак по националности, кажу да му мајка никада није проговорила мађарски. Међутим он је реториком мађарског национализма, мађарског сведржавља, како то касније дефинишу, покушавао да докаже да су ситни племићи суштина мађарске државе и да су они прави Мађари који нису ступили  у колаборацију са Аустријанцима, да на њима треба да почива мађарска држава. Он успева да их мобилише, а они утичу на сељаке тако да можемо рећи да је том револуцијом дошло до прекомпозиције сентимента, јер мађарски сељаци који су се враћали из револуције, из мађарске војске, постајали су велики мађарски националисти окренути против Аустрије и против цара, не борећи се превише за неки посебан положај у целој тој причи. Кад су Мађари прогласили своје институције, новосадска делегација предвођена Ђорђем Стратимировићем се нашла у Пожуну где су покушали да се договоре са њима. До тог договора није дошло с обзиром на то да је вођство мађарског револуционарног покрета сматрало да у Мађарској може да постоји само једна нација, само један политички народ а то су Мађари. То није значило да су они порицали право на постојање Срба, али су сматрали да сваки становник Угарске мора да буде у политичком смислу Мађар и да не треба да има никакве нарочите политичке посебности. Он може приватно да буде Србин, да на нивоу школских аутономија то своје право , али да је у државотворном смислу сваки човек који живи на мађарском подручју Мађар, што је дискутабилна теза. Слично је било у једном моменту и у Хрватској. Они су хтела да се прогласи да је сваки становник Хрватске у политичком смислу Хрват, а ако је Србин, то је његово приватно право да буде, и то му нико неће одузети. То је превазиђена теза али је у Европи највише успела да се развије у Француској где је и направљена Француска држава као и француска нација. У Француској су разне регионалне припадности које су некад биле доминатне суштински различите, од окситанског језика па до Нормандије. Ипак су окупљени у Француску тако да данас видимо ситуацију са Африканцима, Арапима и црначким становништвом које се такође сматра Французима. Наравно да је то у средњој Европи тешко било могуће и замисливо јер су средња Европа и Балкан испреплетани са различитим националним факторима и утицајима. Срби су ипак 13. маја по јулијанском календару, (данас 1. маја) 1848. прогласили Српски Војводину али у оквиру Хабзбуршког царства са великом независношћу. Покушали су да развију и своју монетарну политику, имали су своју војску и различите друге елементе који никада нису заживели на целој територији, али су имали одређена упоришта и територије које су контролисали. Оно што је занимљиво јесте то да је српска револуција почела у исто време кад и мађарска, као једна суштински велика побуна против великих феудалаца. Чак у Земуну, Панчеву и појединим крајевима имамо револуције које су потпуно личиле на париску комуну, где је народ пљачкао продавнице и трговце, посебно се окомио на Јевреје који су сматрани лихварима, односно људима који су располагали великим богатствима. Све се у једном моменту потпуно преокренуло када је постало извесно да ће доћи до ратног сукоба. Срби су схватили да упркос озбиљним резултатима (јер су користили обучене ратнике „шајкаше“) нису у стању да се одбране од целокупне мађарске војске. То се дешава у периоду док Беч и Будимпешта нису поново заратили, за време кохабитације нових аустријских и мађарских власти. Наравно, у Аустрији је дошло до промена само у канцеларијама, до неких реформи. Ипак је Беч у једном моменту признао нову, револуционарну мађарским власт. Када избија Аустријско-мађарски рат, патријарх Рајачић који тада бива проглашен за патријарха, а пре тога је био митрополит, покушава да приграби сву власт. Покушавајући да се докаже аустријском цару, он је од почетка био контрареволуционар, противио се било каквим превирањима да би задржао привилегију и титулу, да би проширио свој политички утицај, тражио је да постане и војвода, што ће се касније и десити, тако да ће концентристи на једном месту сву власт. На крају је дошло до веома крвавог разрачунавања се револуционарима. Ипак можемо приметити да није Русија интервенисала у корист Аустријанаца код Вилагоша, питање је шта би се десило. Можемо рећи да је српски фактор утопљен у аустријску војску и да је тас превагнуо на патријархову страну. По окончању револуције је послао аустријском цару један меморандум где нагалашава да су се Срби борили за одбрану царства, да су они то радили због лојалности и због свега осталог. Чак му је и цар иронично одговорио: „Па пошто сте ви све то радили за моју одбрану, ја сам одбрањен, царство је одбрањено, разлози ваше борбе су испуњени“. Наравно, политичким каналима је тражио формирање Српске Војводине у редовним условима. Цар ипак проглашава круновину Војводина Србија и Тамишки Банат, или Војводство Србије и Тамишког Баната. Морамо узети у обзир да у то време још увек језик није дефинисан. У немачкој историографији се и за творевину из 1848/49. и за ову од 1849. до 1960. користи термин Српска Војводина. Патријарх је у почетку био доминатна личност и многи историчари сматрају да је у том периоду Војводина постала круновина јер се коначно нашла у канцеларији за круновине. Та канцеларија је била надлежна за све круновине и један њен департман се бавио Војводином. Међутим, може се рећи да је Војводина у то време била само аутономна област, једна аутономија провизорног карактера са циљем пригушивања мађарских националних захтева до неке будуће трговине или нечег сличног, као што се дешавало и раније. Тај период се подударио са влашћу Александра Баха, аустријског канцелара, који је увео строг полицијски режим на територији целог царства. Он је гушио било какаве националне визије, тежње ка аутономији или било чему сличном. Спровео је масовну германизацију, свуда је немачки језик постао званични језик администрације и свега осталог тако да је успео, како је то касније писао Светозар Милетић, да Срби за награду добију оно исто што су Мађари добили као казну. Увео је апсолутистички режим који ни на који начин Србима није дао превише сем колективне психологије, неког тренутка где су Срби схватили да имају своју територију, неку своју земљу. Са друге стране, Српска Војводина није заузела подручје целог Срема. Етнички гледано ту је била ускраћена али је зато источно далеко продрла на територију Баната где је суштински било много више Румуна него Срба. Био је значајан број Немаца и Мађара тако да у пракси и није имала неки посебан српски карактер осим титуле. Најзначајнија новина је била у томе да су Срби почели да се запошљавају без дискриминације у администрацији, наравно после аустријанаца и германизованих Чеха који су били основ аустријског административног система. Долази и до  побољшања животних услова али не зато што је то била нека специфична територија, то се често олако узима. Почела су да се праве индустријска постројења, да се праве преводнице на рекама, почела је изградња пруге и осталог али то није рађено због тога што је српска Војводина имала аутономију већ из практичних, економских разлога. Као и свуда тежило се повећању продуктивности да би се сировине и храна, пре свега житарице, из овог подручја ефикасније транспортовала до тржишта. У међувремену је на позицији Војводе промењен приличан број људи, односно цар је задржао титулу војводе али је често мењао гувернера или подвојводу. Суштински то су најчешће били кандидати за хравтског бана који су долазили на пробу, да се види да ли су способни за административне и политичке послове. Крајем 1860. године аустријски цар је у лично написаном писму укинуо Српску Војводину да би учинио уступак Мађарима који су му сада били потребни за сукобе око његових наследних земаља и за озбиљнију политичку стабилност.

Након тога долази до неколико различитих концепција, долази до федералистичке тенденције, пошто се сматрало да ће у наредних шест/седам година доћи до расплета ситуације и да ће се аустријско царство федерализовати. Постојала је одређена струја у Бечу која је то пропагирала. Ту је било спорно то што се сматрало да ће федералне јединице постати круновине, а Војводина никада није била дефинисана као круновина, па су Ђорђе Стратимировић и познатији Срби тог периода покушавали да се повежу са чешким и одређеним аустријским политичким круговима да би доказали да Војводина има право једнако као круновина на основу историјског права Срба која су добили invitatorium (лат. позивом) од Леополда I на територију Угарске. Тада је одржан и чувени Благовештенски сабор. Тај сабор је специфичан по томе јер нису сви Срби са подручја Хабзбуршке монархије позвани него само Срби са подручја Војводине, не рачунајући границу (Шајкашка, Јужни Банат, делови Срема). Била је то ипак велика репрезентативност тако да можемо рећи да су за то време то били изузетно демократски избори. Три концепције су се развиле. Једна је била искључиво аустрофилска концепција, где се од Аустрије тражи признање Војводине као федералне јединице. Блиска тој концепцији је била концепција Ђорђа Стратимировића, коју је покушавао да „прогура“. То је била тзв. хрватско-српска концепција или хрватофилска концепција у којој би се Војводина као аутономна територија повезала у правни савез са Хрватском а затим би тај савез постао једна круновина где би постојала два центра, Нови Сад и Загреб. Језик није био споран, остао би само договор око слободе вероисповести и око коришћења ћириличног писма. Ова концепција није заживела, суштински она је за тај период била прагматична али није имала превише присталица у Загребу, осим код одређених аристократских кругова који су сматрали да је то у суштини опортуно и оправдано. Они су већ тада били лишени наглашеног шовинизма, схватили су да оно што је аустријски двор радио са Мађарима, Србима и осталима, радио је и у Хрватској. Циљ је био да се направи антагонизам између Срба и Хрвата јер у случају да једни нешто траже увек могу да играју на друге. Целокупна политика Хабзбуршког царства се може дефинисати кроз  формулу „завади па владај“. Они су увек ишли на то да са свима буду појединачно у добрим односима, а да сви остали чиниоци буду у међусобно лошим односима, на тај начин могу да остваре контролу. Трећа иницијатива која се јавила на Благовештенском сабору предвођена је либералним грађанством са Светозарем Милетићем на челу, који је тада био градоначелник Новог Сада. Идеја је била да се Срби ослоне на Мађаре и да се од мађарске државе добије жупанија, односно територијална аутономија. Мађари су се увек жалили да Срби никад од њих нису тражили аутономију, већ су увек ишли преко Беча и Милетић је сматрао да управо кроз Угарску, потпуно независну од Беча, независну Мађарску, у којој у том тренутку две трећине становника нису били етнички Мађари, могло би редефинисањем односа да се направи држава где би све народности биле адекватно испоштоване. То ће бити основ његове касније политике коју ће разрадити он и Михајло Полит Десанчић. Михајло Полит Десанчић је имао принцип да се направи Источна Швајцарска од Мађарске која би била кантонизована, где би Румуни, Словаци, у неким концепцијама Русини и Немци, имали своје одређене жупаније или кантоне. Српска жупанија би у ствари била Војводина или Српски кантон. То ће касније постати принцип Српске либералне странке, касније Српске либерлане опозиције. То неће трајати дуго јер већ 1867. долази до аустроуграске нагодбе, када су суштински договорени односи између Аустрије и Угарске кроз специфичну државу полуфедералног карактера, која је ипак имала Аустријску доминацију. Кад кажемо Аустрија не мислимо на Штајерску, Корушку и остале, не мислимо на географски појам, већ на династију Хабзбурга и њихову доминацију у одлучивању. Оно што је занимљиво јесте то да су некадашњи мали племићи који су изазвали револуцију у суштини уведени у градове и они су у тим градовима постали државна администрација. На тај начин су купљени јер иако нису имали никакву имовину постали су државни службеници и намештеници, веома лојални „нагодби“, тако да су изгубили антиаустријски мотив. У целој Уграској долази до великог привредног развоја који  погодује свима. Нпр. железница се мултипликовала, 1848. је било 1200 км у целој Угарској, да би негде почетком двадесетог века било више десетина хиљада километара пруге. На самом подручју Војводине мрежа пруга је била развијенија него у Енглеској у то доба, која је иначе пионир железнице. Не због тога да би људи путовали, већ да би се трговина житом, стоком и другим робама унапредила. Почео је рани капитализам и првобитна акумулација у свом бруталном облику, почеле су да се граде фабрике, пиваре, прехрамбене мануфактуре. Наравно, то је било далеко од неког западноевропског замаха, али с обзиром на то да је Аустроугарска тада била ближа Русији него западној Европи по развоју и по организацији, све то је имало јако велики утицај.

Суштински, након „нагодбе“ је идеја о аутономној жупанији, које неће нестати до Првог светског рата, била артикулисана кроз деловање Народне странке све до 1876. године, неких непуних десет година. Тада је постало јасно да нагли економски развој, ситуација на Балкану, све чвршћи односи између Србије и Аустроугарске не погодују превише аутономности Срба у Војводини и Срби су се пре свега усмерили, неки званично а неки суштински, да се закон о правима народности који је усвојен 1868. као део „нагодбе“ поштује до краја, да се поштује доследно и даље покушавајући да прогурају причу о жупанијама, односно о једној национално оријентисаној жупанији. У Угарском сабору су правили савез са Словацима, Румунима и другим народностима. Све остало што има да се каже је политика Српске народне слободоумне странке, где ће на крају пред сам рат демократски настројене организације у Војводини баталити интензивну борбу и покушаје да се дође до аутономности Војводине. Кад узмемо у обзир ситуацију насталу на Балкану након 1903. године када  долази до смене династије, када узмемо у обзир окупацију/анексију Босне и Херцеговине, поделу, односно „статус кво“ у Македонији и друга геополитичка гибања, постаје јасно да основни циљ Срба у Угарској може бити само покушај да се сачува црква и школска аутономија, да се сачува национални и културни идентитет кроз један афирмативни приступ деловањем кроз институције тадашње државе, а не кроз ескапизам или покушај одвајања. То је период и тзв. Апоњијевог законика који је у свим школама обавезан мађарски језик и да свако дете мора да зна до одређених година да формулише своје мисли и да се усмено и писмено изрази на мађарском језику, што су тада Срби сматрали великим атаком на своје постојеће право. Данас у свакој држави свака мањина зна језик већине, суштински се то сматра неким стандардом, али то су нека другачија времена и другачији корен проблема.