Трибина „Гроф Ђорђе Бранковић – први српски војвода и деспот илирика“ одржана је у понедељак 16. септембра у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је др Милош Савин, историчар.
Гроф Ђорђе Бранковић (Јенопоље, 1645 — Хеб, 19. децембар 1711) био је ердељски гроф, дипломата и српски национални првак. Радио је на обнови српске деспотовине и проглашен је за војводу после Велике сеобе Срба у Хабзбуршко царство. За његову личност су везане многе контроверзекоје историјска наука треба да расветли.
– То је била доста занимљива личност која је у књижевном предању била прилично различито третирана: од идеолога чије су концепције о деспотовини биле касније често цитиране, до личности коју многи савременици сматрају преварантом и авантуристом – рекао је Савин.
Из данашње перспективе, гроф Бранковић се може сматрати способним политичарем ивизионаром. Приман је код турског великог везира и султана у Истанбулу, али и код руског цара. Био је емисар ердељског кнеза, а имао је и блиске везе са влашким војводом.
Бранковићи су у Банату били угледна породица у којој се неговао мит да су потомци Вука Бранковића. Покушавали су да докажу да им припадају поседи Бранковића у Угарској. То,сматра аутор трибине, није сасвим истинита прича, јер Бранковићи као династија до тог периода нису били препознати, мада су кроз усмено предање,пренето после устанка у Банату, приче о Ђурђу и Вуку Бранковићу биле прилично популарне.
Ђорђе Бранковић, живећи у Банату где је била развијана трговина, научио је турски језик, а касније ће научити и румунски, немачки и мађарски. На формирање његове личности утицале су породичне околности –његов отац, браћа и сестре умрли су од куге. Преживели су му мајка и брат Симеон(касније митрополит Сава Ердељски),свештеник у једном месту. Мајка је после ове трагедије отишла у манастир.
Ђорђе је затим живео уз бригу старијег брата, који је убрзо постао митрополит и који је посветио велику пажњу братовљевом образовању. Захваљујући познавању турског језика, Ђорђе је био у Гици, која је била задужена за одношење данка Турцима у темишварском санџаку. Недуго затим, постао је и представник Влашке на турској Порти.
На основу заслуга у одбрани Беча, када је успео да разбије мађарску заверу, од двора је добио титулу барона. Ступио је у везу са патријархом Арсенијем Чарнојевићем,од кога је откупио диплому да заиста јесте потомак Вука Бранковића. Пред крај живота Ђорђе Бранковић је био неколико година у заточеништву, најпре у Бечу, а потом је пребачен у Хеб, где је умро у сиромаштву.
Коментари
Sjajno predavanje, voleo bih da prodiskutujem sa vama o nekih adendumima u vezi sa nasledjivanjem prezimena Branković kroz XV vek i o vezama politike Vatikana i Habzburgovaca u XV XVI i XVII veku.
Jedan od one dvojice iz zadnjeg desnog reda
Остави коментар