У оквиру сарадње Културног центра Новог Сада и Матице српске вечерас је у клубу „Трибина младих“ одржана трибина посвећена поезији Бранка Ћопића. Модератор вечери била је Јелена Марићевић Балаћ, док су о Ћопићевом поетском опусу говориле Милена Кулић, Сања Перић и Милица Шпадијер.
У фокусу вечерашње трибине била је Ћопићева поетика, ратне песме, актуелности његове поезије и изазови савременог читања. Његове песме су „пјесме о дјетињству, младости, ратовању и повратку у завичај, посвећене су личким и крајишким ратницима, делијама, мегданџијама, граничарима, коњокрадицама, мјесечарима, домаћинима, куражним старцима, бакама и безбројним добрим душама од смиља и ковиља, а омладину да већ и не помињемо, она свакодневно расте“.
„Ћопићева поезија добрим делом почива на хумору, спонтаном и ненаметљивом, и садржи одлике грађанског песништва и усмене лирике. Његова специфична родољубива лирика поседује један степен борбености и егзалтације“, истакла је Јелена Марићевић Балаћ.
Сања Перић говорила је о ратној лирици Бранка Ћопића, сегменту његове поезије који је најмање истражен, истичући да се бавила квалитетима и вредностима ове поезије, као и функцијом родбинских односа и различитих родбинских улога у оквиру дате поезије: „Овај сегмент Ћопићеве поезије оцењиван је с једне стране као декламаторски, док су други у њој проналазили наносе непатворених емоција“.
„Говорити о Бранку Ћопићу је подједнако и лако и тешко. Он је писац који делује апсолутно приступачно и у први мах се може чинити да бављење његовом поезијом неће донети много изненађења, што је погрешно. Његове збирке ратне поезије за децу су веома бремените идеологијом и занимљиво је посматрати колико су и на који начин прошле тест времена“, рекла је песникиња Милица Шпадијер, нагласивши да је Ћопићево умеће толико велико да је апсолутно присутно у сваком сегменту његовог рада.
Милена Кулић проматрала је однос између ведрине и туге, односно трагике у Ћопићевом песништву, што се, како каже, најбоље очитава у његовој ратној поезији, али и у поезији у којој је много носталгије и жала за пролазношћу.
Ћопић је прво штампано дело објавио са четрнаест година у омладинском часопису „Венац“ 1928. године. Већ у току студија афирмисао се као даровит писац и скренуо пажњу књижевне критике. Писао је поезију, приповетке и романе, као и поезију и прозу за децу. Када је поезија у питању, објавио је збирке „Огњено рађање домовине“ (1944), „Пјесме“ (1945) и „Ратниково прољеће“ (1947), те збирке поезије за децу: „Пјесме пионирке“ (1945), „Бојна лира пионира“ (1945), „Армија одбрана твоја“ (1947), „Сунчана република“ (1948), „Рудар и мјесец“ (1948), „Распјевани цврчак“ (1955), „Лалај Бао, чаробна шума“ (1957), „Дједа Тришин млин“ (1960), „Рибар и мачак“ (1960), „Мјесец и његова бака“ (1962), „Чаробна шума“ (1962), „Мала моја из Босанске Крупе“ (1971).
Остави коментар