Трибина „О републици и монархији“ одржана је у петак 29. новембра у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је Лазар Слепчев, политички аналитичар и филозоф.
Одређени облици републиканства функционисали су и у античким грчким градовима – државицама (полисима), јер је код Грка врло рано заживела традиција тзв. директне демократије (одлучивање на тргу свих слободних пунолетних грађана).
Великани класичне мисли, првенствено Платон и Аристотел, су на врло озбиљан начин започели промишљања из области филозофије политике. Платон је сматрао да је најбољи баланс државе која ће функционисати на принципима мудрости, храбрости и умерености. Аристотел није строго делио слојеве становништва у држави, већ је допуштао могућност неке унутрашње покретљивости.
Те принципе касније прихвата и чувени историчар Полибије да би експанзијом Хришћанства, нарочито после Миланског едикта, почеле да се јављају назнаке озбиљног утемељења монархијског уређења.
Кроз цео схоластички период доминације цркве, изграђени су одређени друштвени стандарди који су подразумевали јединство цркве и државе.Почели су се издвајати појединци са својим породицама које су успевале да стекну одређени статус и титуле у друштву, када почиње стварање племства. Монархија постаје легитиман политички облик. Овај хришћански модел монархије утемељио је нешто што у неком модернијем облику и данас препознајемо код одређених европских држава.
У модерном добу имамо поново доминацију републиканства које је од 19. века и периода романтичарских националних револуција по Европи изнедрило принцип републиканства и стварање нових држава које се дефинишу као републике.
Кроз историју, Србија је углавном функционисала у разним облицима монархијског државног уређења, док је период под турским ропством српско национално биће везало за утицај цркве која је, може се рећи, била симулација монархијског концепта устројства и државе, све док је трајала османска окупација.
Дух демократичности и слободарства који су Срби носили кроз османско ропство, почетком 19. века изнедрио је вођу устанка против Турака и формирање аутохтоне српске изворне династије под Карађорђем Петровићем. Други српски устанак створио је и другу аутохтону династију Обреновић. Срби могу да буду поносни што никада нису потпадали под утицај великих сила да им се намећу династије моћних европских краљевских кућа.
После Првог светског рата Срби су своју династију унели у новостворену државу, запоставивши потребу властитог демократског развоја и националне самосвести. Други светски рат, првенствено вољом великих сила, уклонио је монархијски облик владавине на простору тадашње државе.
-Данас имамо, по мом личном ставу, помало апсурдну ситуацију да је само биће српског народа монархијског кова, али да је републиканизам својим агресивним успостављањем 1944. и 1945. године успео да сасече могућност сваког облика монархије – закључио је Слепчев на крају трибине.
Остави коментар