Tрибина „Обнова и смисао Пећке патријаршије – други део“ одржана је у среду 18. септембра у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је Милован Балабан, историчар.
Прво предавање бавило се смислом и значајем цркве од самих апостолских почетака, првих патријаршија (Јерусалимске, Антиохијске, Римске, Александријске, Цариградске). Објашњени су стварање и смисао Жичке архиепископије (1219)са акцентом на историјске прилике и стратешке визије држава Балкана почетком 13. века, у време делатности Светог Саве, оснивача и утемељивача српске црквене самосталности.
У другом делу предавања аутор је говорио о функционисању Архиепископије, касније Патријаршије, у оквиру државе Немањића, њеној повезаности са државом, као и улози цркве у стварању култа Немањића и Косовског завета.
– Снажан отпор Турцима исцрпео је народ, јер тај отпор обележиле су и сеобе које су почеле одмах после боја на Косову. У време деспота Стефана сеобе су се мало смириле, али већ у време Ђурађа Бранковића оне су опет запљуснуле српски народ пред навалом Турака – рекао је Балабан.
После пада Смедерева 1459. године, на крају средњовековне српске државе, сеобе су се умножиле. На простор данашње Војводине дошло је око 100.000 људи. Српски деспоти у Угарској наставили су борбу која је била мотивисана жељом да ће Срби у догледно време вратити своју државу. Читава друга половина 15. и почетак 16. века Срби се боре и нација је исцрпљена.
Са пропашћу српске државе није потпуно пропала и Пећка патријаршија. Она је функционисала на просторима северне Србије, те је у једном тренутку морало доћи до чина њене обнове, поготово што су многе јужне епископије продором Турака временом прелазиле у састав Охридске архиепискпопије.
Велики везир Мехмед-паша Соколовић својим великим везама, заједно са својим братом Макаријем, успео је да издејствује да се 1557. године добије дозвола за обнову Пећке патријаршије. Био је то тренутак када исцрпљени Срби не би могли да се одупру надирању ислама.
Као истински наследник Светог Саве, патријарх Макарије започео је организовање српске цркве која је тада обухватала велики простор централне Србије, Македоније, од Сентaндреје до Будима, Босне и Далмације… Српска црква у том тешком времену држала је на окупу све Србе који су схватили да им је једина шанса да сачувају национални идентитет.
После обнове Пећке патријаршије српски народ понео је огромно наслеђе немањићке државе у потпуности прихвативши завет на који се обавезала српска духовна и световна елита на челу са Светим Савом још у време Жичког сабора и добијања аутокефалности Жичке архиепископије. Обновљена Пећка патријаршија поново је укинута 1766. године.
– Њено укидање била је најцрња ноћ и најгушћа тама у коју су Срби упали, али та тама наговештавала је и велико свитање које ће настати убрзо после тога – рекао је Балабан на крају предавања.
Остави коментар