Одржана трибина „Оснивање и смисао Жичке (Пећке) архиепископије“

Tрибина „Оснивање и смисао Жичке (Пећке) архиепископије“ одржана је у четвртак 29. августа у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је Милован Балабан, историчар.

Прво предавање о Жичкој (Пећкој) архиепископији, Балабан је посветио смислу и значају цркве од самих апостолских почетака,  историјским приликама и стратешким визијама држава Балкана почетком 13. века, у време делатности Светог Саве, оснивача и утемељивача српске црквене самосталности.

Аутор је на почетку предавања указао на значај српске црквене самосталности која је остварена уз потпуно духовно везивање за догмате и заједницу са универзалном, васељенском, источно-православном црквом и која се огледала у више нивоа.

Беседа Светог Саве у Жичи 1220/21. године, рекао је у наставку аутор, најбоље говори о смислу оснивања Жичке  архиепископије, односно, српске аутокефалне цркве. Први и најбитнији је духовни аспект где Свети Сава кроз црквену самосталност обезбеђује боље услове да Срби и други народи и етничке групације на овим просторима буду сврстани у „Ново духовно изабрање, које чини Христова Црква“. Тиме он жели да  приведе свој народ оном благодатном познању истине откривене у самом Христу благодаћу Духа Светог.

Други ниво, сматра Балабан, је историјски, стратешки и државни и огледа се у значају борбе за црквену самосталност, као и рад Светог Саве као дипломате и државника, али и његовог брата Стефана Немањића на заокруживању државности.

Српска архиепископија, која је ујединила и успела да заокружи државност Србије, била је моћни фактор који је у том тренутку могао да подржи никејског цара и патријарха, а с друге стране да постане снажна вера коју је Свети Сава проповедао од 1205/6. године одлазећи у народ, проповедајући, отварајући школе и болнице. Таква епископија је била брана латинском и западном утицају.

Када је српска црква добила пуну аутокефалност, направљено је јединство у којем су црква и народ – једно. И данас, закључио је аутор на крају првог дела ове трибине, када се враћамо далеко у нашу историју, увек се враћамо на немањићку Србију.