Tрибина „Запад и Русија – конфликт и прожимање“ одржана је у петак 26. јула у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је Милован Балабан, историчар.
Ову широку тему Балабан је на претходне две трибине обрадио с геополитичког, историјског и војног аспекта, али и кроз духовну призму.
– Није лако, у контексту „служења“ и господарења, сагледати две цивилизације. Русија свакако представља источноправославну цивилизацију, а Западна Европа католичкопротестантску. Код нас има људи који су склони да идеализују Русију, а има и „западњака“ склоних да истичу супериорност Запада. Међутим, нико ту није ни невин ни идеалан – рекао је аутор на почетку предавања.
Прва велика империја, православна Византија или Источно римско царство, имала је периоде када је наследивши империју Западног римског царства желела да господари околним народима. Али, период славе Цариградске патријаршије и византијске државе, поготово од 9. до 11. века, период је великог служења те цркве и државе. На крају је Византију на неки начин и уништио империјални модел господарења.
Запад је још од крсташких ратова у различитим моделима доносио свету нову реч, свој предлог концепције света, који није оствариван само ратном агресијом него и стратешким културолошким утицајима. Русија, као некада Византија и читав православни свет, у стратегијама свих водећих западних империја углавном је доживљаванa као страно тело, као цивилизација коју треба променити, преобразити и прилагодити западној духовној матрици, али и потчинити, а њено богатство у ресурсима присвојити и експлоатисати.
У томе је поглед Запада на Русију и цео православни свет (и не само православни) готово константан, без обзира на то ко је у одређеном историјском тренутку био корифеј западне моћи.
– Руска елита од Петра Великог постала је потпуно прозападњачена. Цар је то плански и стратешки урадио да би се технолошки приближио Западној Европи. Увозио је западну технологију да би структурално створио државу – објаснио је Балабан.
Преузевши западноевропске обрасце не само у одевању, руска елита је почела и да размишља као западноевропска интелигенција. Постала је копија. Руска црква је маргинализована, а цар је постао господар државе и цркве, што је било туђе руском менталитету.
– У 19. веку било је мислилаца, попут Достојевског, који су сматрали да Русија треба да каже нову реч свету и да учествује на неки начин у спасавању Запада не игноришући, притом, науку и све оно добро што је дошло са западне стране – рекао је аутор.
Руска различитост (и поред свих сличности са Западом), а у много чему и супериорност, биле су камен спотицања два света у готово свим историјском временима, упркос сарадњи Запада и Истока на многим светским пројектима. Та сарадња је на Западу доживљавана најчешће као нужно зло и тактичко примирје.
Запад данас има осећај супериорности и увођењем санкција Русији као да шаље поруку да она није део света. Чини се да је тешко у модерним светским околностима замислити поновну руско-западну сарадњу.
Остави коментар