У Ликовном салону Културног центра Новог Сада, у среду 5. октобра, одржан је округли сто „У сусрет обележавању стогодишњице оптацијеˮ, док је као пратећи део програма постављена документарна изложба посвећена двестогодишњици од рођења Јакова Игњатовића. Културни центар Новог Сада у сарадњи са Српским институтом из Будимпеште, Самоуправом Срба у Мађарској, Општином Нова Црња и Матицом српском организује програм посвећен обележавању јубилеја – стогодишњици оптације, који ће бити реализован током 2023. и 2024. године у Србији и Мађарској.
Први пројекат у којем се Културни центар Новог Сада и помоћница директора Сунчица Марковић баве миграцијама становништва на простору Војводине, био је у оквиру званичног програма Европске престонице културе у фебруару ове године, у оквиру програмског лука „Сеобе“. Тада је тема пројекта била колонизација Војводине између два рата и, као природан след и наставак тог пројекта, настао је пројекат обележавања стогодишњице оптације, који представља причу о оптантским Србима који су били саставни део те исте миграције, али из другог контекста.
На округлом столу поводом обележавања стогодишњице оптације, који је уприличен у Културном центру Новог Сада, учествовали су проф. др Слободан Бјелица – историчар са Филозофског факултета у Новом Саду, Перо Ластић – директор Српског института у Будимпешти, др Милан Мицић – историчар, као и многобројна публика која је учествовањем у дискусији дала значајне предлоге и сугестије о програму и начину обележавања стогодишњице.
На самом почетку др Милан Мицић наводи да прича о оптацији представља процес колонизације становништва у периоду између два светска рата, када је од око двадесет хиљада Срба, колико их је остало у Мађарској, оптирало око две трећине. Прве миграције започињу 1923. и трају до 1931. године, због чега ће у наредне две године у Културном центру Новог Сада, Матици српској и у организацијама и институцијама Срба у Мађарској, у организацији Српског института, Српске самоуправе у Мађарској итд. бити обележена стогодишњица тог догађаја
Ми данас немамо историчара који се бави међудржавним односима Мађарске и Краљевине Југославије или Социјалистичке Југославије, а немамо више ни активног историчара који се бави међунационалним односима Срба и Мађара у 20. веку на простору Војводине – истиче проф. др Бјелица. Он у свом излагању даје оквир српско-мађарских (југословенско-мађарских) односа у периоду од 1918. до 1941. године и општу слику оптације. Лоши међудржавни односи у периоду двадесетих година рефлектују се врло негативно и бременито на српско-мађарске и уопште односе Мађара и Јужних Словена када се одвија и сам процес оптације. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била је чланица Мале антанте, савеза који је директно био уперен против мађарске амбиције и њеног ревизионистичког односа према Чехословачкој, Румунији, Југославији и чланицама Антанте. По Трианонском уговору Југословени из Мађарске и Мађари из Југославије и Румуније добили су право да оптирају – да бирају где ће да живе, да ли ће остати у тој држави или отићи у своју националну државу. Статистике говоре да је Мађара у Југославији у току 1918. године било пола милиона – у Војводини, Славонији, Међимурју, Прекомурју и даље Динаром према Словенији, док је Срба у Мађарској било двадесет хиљада и можда толико или мало више католика (Шокаца, Хрвата).
Бјелица у свом излагању наводи да је југословенска дипломатија интензивно вршила пропаганду да се Срби, односно сви Јужни Словени, пресељавају у своју националну државу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, док са друге стране Мађарска држава врши пропаганду да се Мађари одавде не пресељавају зато што је тих пола милиона Мађара тапија на Делвидек. Током оптације су се углавном пресељавали сиромашнији људи који нису имали шта да оставе, али се због удружене пропаганде цркве и државе број оптаната значајно повећао и достигао чак четрнаест хиљада, што је износило две трећине укупног српског живља. Трећина Срба која је остала да живи на простору Мађарске сачувала је свој национални идентитет, постојање Срба у Мађарској и наше споменике културе и верске објекте.
Оптација је последица Првог светског рата, наглашава Мицић, српски народ који је живео на просторима Угарске, нарочито на северу где је био малобројан, осетио је све негативне последице ратног неповерења. Позив из Краљевине Југославије, дипломатског кфора и Српске православне цркве да се народ сели директно су на терену спроводили учитељи и свештеници у српским селима. Људи се селе из два ралога: социјални и национални. Они се у националном смислу осећају несигурно, живе у бурним и напетим односима између Срба и Мађара, нису сигурни да свој национални идентитет могу очувати у оквиру Трианонске Мађарске, а селе се такође они сиромашнији из социјалних разлога, јер у то време траје аграрна реформа у Краљевини СХС која им обезбеђује земљу. Први организовани покрети оптаната дешавају се 1923. године, због чега ће 2023. почети да се обележава тај догађај – наводи Мицић – када је први оптантски воз 4. марта 1923. кренуо из Батање. Највише оптаната било је са простора Поморишја, затим са подручја будимпештанског подунавља и непрекидан је процес исељавања из Батање. Судбина оптаната била је јако тешка, пошто не добијају куће већ живе дуго у привременим склоништима, на спахијским имањима, у шталама, шупама. Не добијају земљу у власништво све до 1936. године и не добијају онолико земље колико им је обећано прилоком агитације за оптацију, што код њих изазива велико разочарање. У новим насељима у Банату, Бачкој и Барањи оптанти се мешају са становништвом насељеним из динарских крајева, где играју изванредну културолошку улогу представљајући цивилизацијски и културни мост између динарских досељеника и њих који су живели у панонском окружењу, преносе начин обраде земље, одржавања хигијене, начина становања, кувања итд. Стогодишњица обележавања оптације која ће се догађати у наредне две године поред научног смисла осветљавања процеса оптације имаће улогу повезивања потомака оптаната који живе на овом простору са српским становништвом, односно, са њиховим рођацима који су остали у Мађарској како би се те везе појачале – рекао је Мицић.
Перо Ластић у свом излагању наводи да је прво организовано масовно пресељење започело 1923. године када је становништво са простора Батање и насеља уз саму границу кренуло возом, сточним вагонима пут Краљевине, док је друга група те исте године из сеоског дела Сентандреје кренуло бродом, рукавцем Дунава према југу. Прве генерације исељеника су још донекле одржавале везе са својим рођацима, али после 1945. па све до 1958. није било могућности за посете. Тек 2000. године подиже се свест о овом догађају код становника Батање, када др Милан Мицић пише књигу „Одисеја Батањаца“ и шири интересовање за истраживања о овом догађају. План је да се идуће године наставе истраживања о последицама оптирања на нивоу појединих насеља, у облику завичајне историје – рекао је Ластић и истакао да за сада не постоји системски план обележавања догађаја, али да је намера да се у што већем броју насеља из којих је наш свет оптирао сачине спомен-обележја, а за прву годину обележавања – 2023. предвиђено је да се подигне споменик у Сентандреји и у Батањи, где су се десила два кључна почетна догађаја. До 2030. би се према могућностима и потребама у сваком насељу подизала или спомен-плоча или неко озбиљније спомен-обележје. Постоји издашан број књижевних дела и мемоара који се баве оптирањем, док је у српској гимназији у Будимпешти драмска секција обрадила и драматизовала роман „Воз савести“ и направила комад под називом „Судбине у магли“, који су изводили ученици. Књижевне вечери ће такође чинити један део програма, као и научни скуп који би био приређен у другој половини наредне године. Идеја је да се приреди и једна преносна изложба о самом процесу оптирања, али и једна професионална изложба оригиналних предмета и докумената о оптирању у Музеју Војводине. Дакле, програм би обухватао постављање спомен-обележја, научни скуп, научни пројекат и локалне приредбе које обележавају и сећају се оптирања и који би били изведени не само у мађарским насељима, већ и у Србији где су наши преци оптирали – нагласио је Ластић.
Након излагања учесника, дискусији се прикључила публика која је дала издашан број конструктивних предлога за обогаћивање програма обележавања стогодишњице оптације.
Остави коментар