У клубу “Трибина младих”, новосадског Културног центра, почео је други по реду Фестивал регионалне ауторске музике “Поезика”. Овај фестивал, који траје два дана, отворила је кантауторка, Сара Ренар из Хрватске, једна од победника конкурса “Поезике”. Након ње, наступиле су групе из Београда “Стреј дог” и “Горибор” из Бора.
Сви концерти су били изузетно посећени. После уводних речи водитеља програма Вање Лазина, Сара Ренар је са усхићењем признала да као соло извођач није скоро наступала пред толико људи, а затим је својим сјајним вокалом освојила симпатије Новосађана који су је наградили громогласним аплаузом.
Публика је жељно ишчекивала београдски „Стреј дог“, који је својим мелодијама натерао публику на лагани, романтични плес. Свирали су дуже него што је планирано, а неколико пута су позивани и на бис. На крају је Дукат Стреј извео и нумеру која још увек није објављена и тиме ставио печат на сјајан наступ. „Трибина младих“ је поново оправдала свој назив.
Уследила је пауза, а након ње Горибор. Велика сала Културног центра је била сувише мала да прими све обожаваоце овог познатог бенда из Бора. Они који нису успели да уђу пратили су директан пренос концерта на „Трибини младих“, а сви заједно су уживали у дубокоумним текстовима и квалитетним аранжманима „гориборске“ музике.
Пре наведених концерата суграђани су имали прилику и да чују предавање “СевдахЛаб: Поезика севдаха”, коју је уз пројекцију и звучне примере извео музичар и врхунски познавалац севдаха, Дамир Имамовић из Босне и Херцеговине.
Осим сценских наступа, овај уметник осмислио је интерактивни пројекат “СевдахЛаб”, који представља путујућу лабараторију севдаха. Он у непосредном разговору са публиком, али и кроз примере, приказује историју и естетику босанских севдалинки.
„Традиционалном музиком, тачније севдахом, бавили су се теоретичари који су изучавали текстове, али и они који су се бавили инструметалнно-вокалним делом. Због тога је настао интересантан феномен, да се уз идентичну мелодију могу чути потпуно различите песме. На тај начин може да се види како су тада функционисали академски кругови, раздвајајући музику од текста и делили једну уметност од друге.“ – почео је Имамовић, објашњавајући зашто је одлучио да се бави севдахом и да га истражује као јединствени жанр.
Овај познавалац севдаха се за савремену и завичајну музику занимао од малена, али у целости јој се предаје након завршетка својих студија. Тако је са колегом Фарахом Тахирбеговићем приредио монографију песама Заима Имамовића, свог деде, за којег се сматра да је био један од најзнаменитијих певача севдалинки у историји овог жанра. Објашњавајући историјски ток ове музичке врсте, Имамовић је рекао да су се у почетку севдалинке певале као приче, а нешто касније више се обраћа пажња на мелодију и на крају на сам глас који има интерпретатор.
„Ми данас познајемо музику, мелодију са текстом, као ред лепих стихова. Песме су некад биле јединствени феномени, биле су пуно дуже. Биле су праве приче у којима су се описивали догађаји, њима су учили децу историју неког народа и религије. Једна песма састојала се из доста функција које су нешто испуњавале, док су данас оне испарцелисане. Када је мелодија у питању, утицај оријенталне музике свакако је важан. Утицај „Езана“ у исламској религији инкорпорирао је музику у позиву на молитву. Тако је ова врста музике, где је била Отоманска империја, утицала на музику и појављивање другачије врсте мелодије. – објаснио је Имамовић, додавши да је пажња на глас извођача усмерена тек када су се у Европи појавиле грамофонске плоче.
Кроз страствено истраживање традиционалне босанскохерцеговачке музике, Дамир Имамовић утемељио је лични печат у савременом севдаху. Тако је у небројеним сусретима са истакнутим певачима, ауторима и инструменталистима ове музичке форме, проширивао постојеће и отварао непознате хоризонте. На тај начин он је уклонио предрасуде и стереотипе, обогаћујући свој репортоар, те својим интерпретацијама формирао посебан стил савремене севдалинке.
Остави коментар