Предавање историчара др Милоша Савина на тему „Нови Сад и Марија Терезија“ (3. 2. 2025) можете погледати на нашем Јутјуб каналу.
Почетак 18. века на просторима Панонске низије, Аустријског царства и Угарске за Србе је донео значајне промене. Након њихове инвитаторије да се населе на овом подручју, део Срба предвођен патријархом Арсенијем Чарнојевићем се ту заиста и насељава, међутим привилегије које је он успео да издејствује односе се на све Србе, укључујући бројнију популацију Срба „староседеоца“. На тај начин ствара се један хомоген фактор. Срби имају своју идеју да треба да се врате на подручје Османског царства, а кад схвате да је то неизводљиво покушавају да се одрже, сматрајући да треба да добију посебну територију где би живели под влашћу војводе, или под влашћу самог патријарха. Међутим, у пракси они се насељавају на подручје војне границе која се протеже од Лике, па скроз до Ердеља, у данашњој Румунији. Мимо тога живе и по различитим местима.
„Срби тада успевају да хомогенизују своју цркву, стварају се границе – за нашу тему су најрелевантније управо Славонска са седиштем у Осијеку, Подунавска, Поморска и Потиска. Оне представљају оазу за национални опстанак. Притисци који долазе од угарских феудалаца доводе до све јаче хомогенизације, и до отпора српског народа феудалном систему и настојања да наставе да живе као једна заједница, сматрајући да је најбоље да та заједница буде војна.“
Остави коментар