Предавање историчара др Милоша Савина на тему „Светозар Милетић о Источној кризи” (4. 10. 2024) можете погледати на нашем Јутјуб каналу.
У другој половини XIX века, око 1870. године, због свог инсистирања на доследном решењу српског питања, у смислу ослобођења остатка српског народа од турске власти на Балкану, Светозар Милетић имао је велика очекивања према Кнежевини Србији. Тако долази у сукоб са намесништвом које почиње први пут отворено да инсистира код угарске владе да се Светозар Милетић и његова Српска народна слободоумна странка потпуно елиминишу из политичког живота како не би утицали на формирање опозиционих кругова у балканским државама тог времена. Како су се залагали за потпуну самосталност Угарске од Аустрије, они су свакако и били велика опозиција самом угарском систему, а са друге стране захтевали су у оквиру Угарске асиметричну регионализацију, кантонизацију по националном принципу, где би Срби имали своју Војводину у којој би имали значајна права на коришћење свог језика и очување националног идентитета. Овај пут Аустрија озбиљно схвата ту чињеницу, почињу да се јављају различите политичке странке у Мађарској, пре свега везане за српског клерика Германа Анђелића. Такође, Ђорђе Стратимировић излази са својим програмом, почињу расцепи у оквиру саме Српске народне слободоумне странке, праве се фракције против Милетића, да би он 1871. био и у затвору, осуђен због свог политичког деловања. Након изласка из затвора, наставио је своју публицистичку и идеолошку борбу за ослобађање Срба на Балкану. У једном тренутку дошавши сам на власт без намесништва, и краљ Милан решава да суштински послуша Милетићеву политику, јер схвата да народ у Србији тежи таквим захтевима, окреће своју политику више ка Русији и ослобађању Срба на Балкану.
Остави коментар