Предавање историчара Огњена Карановића на тему „ЦРНА РУКА – СРПСКО ЛИЦЕ ЧАСТИ ИЛИ ПРОПАСТИ?“ можете погледати 25. фебруара у 18 часова на нашем Јутјуб каналу.
Мајски преврат унео је у Србију појмове „завереници“ и „завереничко питање“ и како смо казали, имао је и своју међународну димензију. Завреници се ускоро међусобно деле на „млађе“ и „старије“, а касније на присталице Црне и Беле руке. Мада су обе биле војничке клике, имале су своје присталице и ван војске. Апис, иако не и формално, у први мах био је вођа млађих завереника. Поменута групација је у почетку подржавала радикале и краља Петра, а потом у питању престолонаследника краљевог млађег сина, будућег регента и краља Александра, а не старијег сина принца Ђорђа. После анексионе кризе 1908. завереници су се активно и врло одлучно умешали у националну, унутрашњу и спољну политику, али долазе и у сукоб са радикалским владама око кредита за војску. Учествовали су као добровољци у четничкој акцији 1904–1908. године у Старој Србији и некадашњој Јужној Србији, данашњој Македонији. Када је иницијативом Срба из Турске крајем 1910. године затражена помоћ Београда против младотурског режима која је од званичних власти била одбијена, представници Срба из тих области се окрећу својим старим пријатељима. У том периоду је уствари иницирано стварање тајног удружења „Уједињење или смрт“, предвиђеног за деловање у једном ширем смислу за акцију преко границе са Турском, дакле на данашњем подручју Косова и Метохије, као и у Македонији. На захтев Богдана Раденковића, организацији се придружује и Апис. Апис пристаје да се придружи овој конспирацији, али уз једну ограду, како је сам рекао: „… због заузетости другим пословима, на њега нећу моћи баш много рачунати…“. Поставља се питање да ли је и у којој мери формално оснивање Црне руке било конспиративно, а одговор на исто можда нам пружају и подаци да је сам престолонаследник Александар са 26 000 динара помогао лист „Пијемонт“, гласило ове организације. Постоје јасне индиције да се и информација о оснивању организације тих дана појавила у дневној штампи, тако да о тајности и конспиративности оснивања и деловања Црне руке можемо надугачко дискутовати. Од оснивања Црне руке, па у наредне две-три године престолонаследник је све чешће долазио у сукоб са црнорукашима, који је прво био на нивоу трзавица, размимоилажења и то у првом реду са Аписом. Од тада, Александар почиње да зазире од Аписа и да се окружује припадницима Беле руке.
Остави коментар