Предавање историчара Огњена Карановића на тему „НЕСТАНАК ХРВАТСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ХЕРЦЕГ-БОСНЕ И ПРИЗНАЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ – СРПСКО-ХРВАТСКИ ОДНОСИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ НА КРАЈУ XX ВЕКА” на Јутјуб каналу КЦНС

Предавање историчара Огњена Карановића на тему „НЕСТАНАК ХРВАТСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ХЕРЦЕГ-БОСНЕ И ПРИЗНАЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ – СРПСКО-ХРВАТСКИ ОДНОСИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ НА КРАЈУ XX ВЕКА” (30. 11. 2024) можете погледати на Јутјуб каналу Културног центра Новог Сада.

Након бомбардовања Републике Српске од стране НАТО алијансе, а пре преговора у Дејтону, Срби из Републике Српске морали су пристати да буду у заједничкој делегацији са Савезном Републиком Југославијом у којиј нису могли бити председник Радован Караџић и генерал Ратко Младић. На челу заједничке делегације био је Слободан Милошевић који је, ако би дошло до неслагања, имао такозвани „златни глас”, то јест овлашћење да донесе главне одлуке. На тај начин је делегација СРЈ овлаштена да представља РС. Радован Караџић покушао је да тражи изјашњавање Народне скупштине, али је одустао након што је патријарх српски Павле захтевао да се споразум потпише без одлагања. Договорено је да преговоре воде Ричард Холбрук и Карл Билт, а да три делегације предводе Милошевић, Туђман и Изетбеговић, те да 1. новембра 1995. почну преговори у војној бази Рајт-Патерсон у Дејтону.

Преговорима који су трајали од 1. до 21. новембра 1995. руководио је државни секретар САД Ворен М. Кристофер, док је главни посредник у преговорима био његов помоћник Ричард Ч. Холбрук. Са Милошевићем су у српској делегацији били председник Републике Црне Горе Момир Булатовић, министар иностраних дела СРЈ Милан Милутиновић, председник Народне скупштине РС Момчило Крајишник, потпредседник РС Никола Кољевић и министар иностраних дела РС Алекса Буха.

Принципи усаглашени на преговорима у Женеви 8. септембра 1995. и Њујорку 26. септембра исте године служили су као полазиште у преговорима, а из њих је сачињен Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини. Своје иницијале у знак пристанка на Споразум, уз договор да се он потпише у Паризу, ставили су Алија Изетбеговић (за Републику БиХ), Слободан Милошевић (за СРЈ, а као гаранти за РС), Фрањо Туђман (за Републику Хрватску) 21. новембра 1995. године.