Предавање историчара Огњена Карановића на тему „СРПСКО-ХРВАТСКИ ОДНОСИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1991. ГОДИНЕ – ВРХУНАЦ АГОНИЈЕ” можете погледати 23. јула у 20.00 на Јутјуб каналу Културног центра Новог Сада.
Од вишестраначких избора и формирања плуралистичке владе Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине у јануару 1991. године политички представници Муслимана (СДА) и Хрвата (ХДЗ) у БиХ започели су процес одвајања СР Босне и Херцеговине од СФРЈ. Од проглашења независности Словеније и Хрватске у јуну 1991. године политички представници Муслимана и Хрвата у БиХ систематски су почели да избегавају Савјет за равноправност народа, а прегласавали су легитимне представнике српског народа и посланике СДС. Након што су прегласани 14. октобра 1991. године, српски представници су се издвојили у Скупштину српског народа у Босни и Херцеговини 24. октобра 1991. године. Скупштина је имала седиште у Сарајеву. Убрзо је ова скупштина позвала српски народ на плебисцит о останку српског народа у дотадашњој југословенској федерацији. Плебисцит је одржан 9. и 10. новембра 1991. године, а на њему је учествовало око 1.350.000 бирача, од којих се 96,4% изјаснило у прилог самосталне српске државе која може да буде у саставу југословенске државе или Србије. Скупштина српског народа је 21. новембра 1991. прокламовала принцип да би све општине и месне заједнице у којима је апсолутна већина гласала за останак у СФР Југославији требало да постану део неке од српских аутономних области. Тако су створене Аутономна Регија Крајина, Српска аутономна област Семберија, Српска аутономна област Романија и Српска аутономна област Херцеговина. Када је референдум, противно Уставу СР Босне и Херцеговине, уз подршку Немачке постао известан, Скупштина српског народа је 9. јануара 1992. године прогласила Републику Српског Народа у Босни и Херцеговини са Сарајевом као њеним главним градом.
Остави коментар