Предавање историчара Огњена Карановића на тему „СРПСКО-ХРВАТСКИ ОДНОСИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1992. И 1993. ГОДИНЕ” (23. 9. 2024) можете погледати на нашем Јутјуб каналу.
Односе Срба и Хрвата у Босни и Херцеговини у 1992. и 1993. години карактерише извесна стагнација оружаних борби, али не и политичког надметања. То је била година када су и Република Српска са једне стране, и Херцег-Босна са друге, довршиле устројавање својих институција. Република Српска је у складу са уставом установила низ државних органа. Настали су и председништво, касније институција председника Републике и Влада Републике Српске, док је хрватска заједница, уз обилату помоћ политичког Загреба и политичких кругова око Фрање Туђмана и њега самог, конституисала Хрватско вијеће одбране. ХВО постаће институционална основа у организацији власти хрватске заједнице Херцег-Босне, која у то време није имала ни свој статут. ХВО тада има и своје органе, председника, потпредседнике, секретара, неколико одељења задужених за финансије, привреду, оружане снаге и друге друштвене делатности. Веће није уздигло свој ранг статуса у облик државности из разлога што је Фрањо Туђман још увек балансирао између воље политичког запада, која је стала чврсто на страну постојања унитарне и само делимично децентрализоване Босне и Херцеговине, што је обавезивало и Туђмана, уколико је рачунао на помоћ Међународне заједнице у борби против Срба у Хрватској; а са друге стране био је свестан могућности да у случају распада Босне и Херцеговине, може да рачуна да ће се територије под хрватском контролом можда и наћи у саставу Републике Хрватске. Због тога он не уздиже ранг Херцег-Босне у статус државности. Српски народ у Босни и Херцеговини на челу са Радованом Караџићем одрекао се свог максималног циља да остане у саставу Југославије.
Српска страна захтевала је да будућа структура Босне и Херцеговине подразумева децентрализовану, сложену државу, а не унитарну у којој ће српски национални и политички интереси бити заштићени. Венс-Овенов мировни план из прве половине 1993. године само је делимично задовољавао интересе српског народа, те је из тог разлога Република Српска тај мировни план и одбила. Рат је несмањеном жестином беснео између Срба и Муслимана, а ратне акције Хрватског вијећа одбране са једне стране, и Војске Републике Српске, управо у том периоду имале су статички карактер. Трајале су активно до октобра 1992. године. После тога успоставља се својеврсно примирје, на неки начин и договорено на основу споразума између Мате Бобана и Радована Караџића од шестог маја 1992. године у Грацу.
Остави коментар