Предавање историчара Огњена Карановића на тему „СРПСКО-ХРВАТСКИ ОДНОСИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ У XIX И XX ВЕКУ” можете погледати 1. априла у 20.00 часова на Јутјуб каналу Културног центра Новог Сада.
Уздизањем „муслиманске компоненте“, као конфесионално-етничке, културолошке, а онда и политичке вертикале структуре Босне и Херцеговине, „српско-хрватски референтни систем“ сукоба у вези са карактером, идентитетом и будућношћу Босне и Херцеговине, добио је контекст правог политичког „пандемонијума“. Чињеница да је у историјском, па и етничком погледу Босна била и остала део српског духовно-националног простора, није претерано занимала представнике хрватских политичких, интелектуално-академских и уопште националних елита, крајем XIX и у првој половини XX столећа. Поменуте елите ослањале су се на делатност аустроугарског безбедносно-обавештајног апарата, када је реч о уређењу Босне и Херцеговине. Наиме, у време аустроугарске окупације, „бечка политика“ негује веома робустан, али и проактиван приступ „босанском питању“. У детерминисању тог питања, а онда и решења, аутроугарске власти ослањају се на делатност хрватске интелигенције, посебно у Загребу, који у великој мери негирају српски идентитет Босне и Херцеговине и њену природну оријентацију према Србији и Црној Гори. За потребе аутроугарских власти, хрватски књижевник Иво Пилар негира постојање Срба у Босни све до 1463. године и почетка османлијске управе. Тај однос хрватске националне политике према српском националном корпусу у Босни и Херцеговини негован је између два светска рата, у првој Југославији, али су, након геноцида над Србима у НДХ и опстанка Срба западно од Дрине после 1945. године, његови основни постулати очувани у „њедрима хрватске политичке културе“, да би ускоро били ревитализовани у оквиру хрватских комунистичких доктрина у епоси Титове Југославије.
Остави коментар