Предавање Огњена Карановића на тему „Српско-хрватски односи у Краљевини Југославији 1929–1939. године“ можете погледати 23. октобра у 18 часова на нашем Јутјуб каналу.
Интегрална југословенска идеологија одредила је другу фазу у животу југословенске државе (1929–1935). Земља је 6. јануара 1929, после осам година парламентарног живота, закорачила у монархо-диктатуру. У нераскидивој вези са тим чином, заснованом на илузији да је после десет година заједничког живота могуће декретима, у тачно одређеним роковима, формирати нову југословенску нацију, била је и промена имена државе (Краљевина Југославија), као и подела земље на управна подручја. Административна подела на девет бановина била је покушај да се брисањем граница историјских области спречи даљи дезинтеграциони процеси у југословенској држави и дефинитивно разбију историјске области које су потхрањивале сепаратизме. Прокламовано југословенство је у првој години диктатуре доживљавано као синтеза српства, хрватства и словенства, а Краљевина Југославија као потпуно синтетичко решење националног и државног питања. Ипак, веома брзо се показало да упориште диктатуре у војном врху, апарату безбедности, делу грађанских политичких снага Србије и Словеније и привредних финансијских кругова Хрватске, није довољно за стабилну власт. Октроисањем Устава од 3. септембра 1931. формално је био завршен период монархо-диктатуре. Међутим, суштински спорови у односима Срба и Хрвата у Југославији, нису окончани. Покушај Милана Стојадиновића да својом политичком акцијом дате спорове превазиђе, брутално је окончан. У датом периоду, жртву нерешених спорова, поднео је југословенски владар – витешки краљ Александар II Карађорђевић.
Остави коментар