Предавање историчара Срђана Граовца на тему „ГЕОПОЛИТИЧКА ШАХОВСКА ТАБЛА СВЕТА 2021. ГОДИНЕ” можете погледати 24. децембра у 20 часова на нашем Јутјуб каналу.
Чувени амерички дипломата Хенри Кисинџер је марта ове године на догађају у организацији Четам хауса дао изјаву која је истовремено узбуркала светску јавност, али и чињенично погодила саму суштину данашњих геополитичких прилика. Наиме, бивши државни секретар САД истакао је да свет иде према катастрофи. Једини начин, по његовом мишљењу, да се такав сценарио избегне је договор између две доминантне глобалне силе о будућем међународном поретку. Наравно, Кисинџер ту мисли на неку врсту споразума између САД и НР Кине који би светске геополитичке токове учинио предвидљивијим него што су то данас.
Речи великог дипломате можемо схватити као јасну поруку да се међународни односи радикално мењају и да униполарни свет дефинитивно више не постоји. Самим тим можемо закључити да живимо у историјско време када се руши један поредак који је деценијама функционисао, а контуре новог међународног поретка који ће се уздићи на његовом згаришту можемо тек да разазнамо. Таква ситуација опасна је сама по себи, јер у том интерегнуму у међународним односима велике силе најчешће наступају унилатералано, неретко без консултација и са сопственим савезницима, а камоли опонентима. Најмоћнији глобални играчи таквим непредвидивим деловањем крећу се на „ивици ножа“, дубоко свесни да својим акцијама ризикују сукоб ширих размера. Управо би то била катастрофа на коју Кисинџер упозорава и зато је послао поруку да је неопходан договор најмоћнијих чинилаца зарад стабилизације међународних прилика.
Наравно да се овакав процес не дешава први пут. Светски пореци су се кроз историју мењали, урушавали се најчешће у вихору ратова, да би се на њиховим згариштима уздизали нови. Управо кроз анализу тих примера из прошлости на најбољи начин можемо разумети и данашње процесе. И не треба се предалеко враћати у историју – довољно је у период пре Првог светског рата, када је свет био мултиполаран. Наиме, од 1814. године и Бечког конгреса којим је стављена тачка на драматичне потресе у Европи изазване Наполеоновим ратовима, па до 1914. године и избијања Великог рата свет је читав век живео у релативном миру. Наравно, то не значи да ратова није било, далеко од тога, али ти сукоби нису попримили шири карактер.
Ипак, мултиполаризам није обезбедио трајни мир човечанству, а Први светски рат је само потврда те чињенице. Након тог до тада највећег оружаног сукоба у историји човечанства, на Версајској мировној конференцији 1919. године лидери сила победница, између осталог, бавили су се и креирањем новог светског поретка. Кључну реч на том пољу водио је Вудро Вилсон, амерички председник чија политичка начела су била формулисана у чувених Вилсонових четрнаест тачака. Вилсон је сматрао да је мултиполаризам у међународним односима и гурнуо свет у провалију. Зато је, по његовом мишљењу, требало формирати Лигу народа, организацију која би окупила представнике свих светских државе на једном месту. Управо ту у Лиги народа, заједнички би се решавали сви проблеми у међународним односима. Вилсон је чак предвидео да, уколико се неко оглуши о одлуке Лиге народа, та међународна организација својим инструментима принуде може да реагује.
Међутим, за своје идеје Вилсон није добио подршку не само америчких савезника, већ ни у сопственој земљи. Лига народа с инструментима принуде плашила је америчку политичку елиту. Јак изолационистички покрет вукао је САД ка свом континенту, а у Лиги народа видели су институцију која ће морати да гаси пожаре кризе широм света и која ће се, у доброј мери, ослањати на америчке војне ресурсе. На крају Лига народа је формирана, али без инструмента принуде, што је ту организацију учинило више дебатним клубом него кључним чиниоцем међународних односа, како је то предвидео Вудро Вилсон. Суштински, свет је остао мултиполаран, да би тај поредак доживео још једну катастрофу. Само двадесетак година касније избио је Други светски рат у чијем вихору је нестао и мултиполарни свет.
Након Другог светског рата силе победнице поделиле су се у два табора. Западни, демократски, предвођен САД и Источни, комунистички, под вођством СССР. Суштински, свет је постао биполаран, а два идеолошки и политички међусобно супротстављена блока водила су беспоштедну борбу за превласт и то на свим светским меридијанима. У том Хладном рату два табора нису ушла у директан оружани обрачун једино због нуклеарног оружја које су обе стране поседовале и који је имао капацитете да уколико се употреби збрише целокупно човечанство. Након више од четрдесет година борбе, падом Берлинског зида, Хладни рат је окончан. СССР се распао, а САД остале једина суперсила у свету.
Униполарни међународни поредак је тиме успостављен. САД су у наредне две деценије доминирале међународном геополитичком ареном. Немилосрдно су наметале своју вољу, устреба ли „огњем и мачем“, широм света. Уосталом, СР Југославија и српски народ су на сопственој кожи осетили последице такве политике. Ипак, америчка доминација није потрајала. Рат у Сирији, који је избио 2012. године показао је да САД више не могу наметати своју вољу. Русија, се укључила у овај конфликт на страни актуелног Сиријског председника Башара Ел Асада, чије свргавање су подржавале САД, и успела је да га сачува на власти.
Међутим, упркос томе, као и чињеници да у западним медијима Русија има најнаглашенији негативан публицитет, то не значи да је она кључна претња за САД. Напротив, Русија данас има моћну армија, једну од најубојитијих у свету. Поседује и огромну државну територију што јој даје приступ различитим природним ресурсима неслућених размера. Али недостаје јој боља демографија како би се укључила у трку за водећу позицију на светској геополитичкој скали. Са својих тек нешто више од 140 милиона становника та земља не може да се мери с једном Кином и Индијом које данас имају свака преко 1,3 милијарде становника. Русији то представља озбиљан дефицит који се свакако манифестује кроз мање тржиште, а самим тим и мањи обим економије у односу на друге велике силе.
Суштински, једина права претња по америчку доминацију јесте нарастајућа моћ Кине. Још пре избијања корона кризе западни економски стручњаци говорили су о томе да ће Кина до 2030. године по одређеним економским параметрима престићи САД. Када се то буде десило, питање момента биће када ће и по војним капацитетима Кина надмашити САД, а затим и по политичком утицају. Управо та чињеница највише плаши америчке геополитичке стратеге. Зато у америчкој политичкој елити ни нема дилеме, како онај лево-либерални тако и десно-конзервативни кругови сагласни су у томе да утицај Кине треба сузбијати, само нису сви сагласни око стратегије како то спровести у дело.
Конзервативци би покушали да изолују Русију из тог сукоба, ако је већ не могу придобити за своју страну, јер без енергетско-ресурсног ослонца на Русију кинески капацитети у борби са Западом постају значајно сужени. Трамп је представљао протагонисту те политике директне конфронтације с Кином, а заобилажења Русије. С друге стране, Барак Обама је у свом мандату покушавао да исцрпи Русију отварајући јој фронт у Украјини, па преко исцрпљивања њених капацитета у Сирији и све то уз западне санкције Кремљу. Суштински, он је покушао прво да сломи Русију, па тек потом све америчке капацитете да преусмери на Кину. Садашњи амерички председник Џозеф Бајден, како сад ствари стоје, истовремено ће водити политику сузбијања и Москве и Пекинга. Уосталом у својој јунској посети Европи он је такав развој ситуације и најавио позивом да се демократски свет уједини у борби против ауторитарних режима и држава. Није било тешко закључити на кога Џо Бајден мисли под тим појмом „ауторитарни“.
Додуше, то обједињавање Запада неће тећи нимало лако. Порука бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел да нема опоравка светске економије без Кине, као и завршетак Северног тока 2, јасно говоре о размимоилажењу између блиских савезника у Вашингтину и Берлину. Ни Француска није одушевљена том Бајденовом стратегијом, посебно после дебакла који је доживела након формирања АУКУС-а, војног савеза САД, Велике Британије и Аустралије, а који је Француској преотео више десетина вредан уговор о изградњи подморница за Аустралију. Међутим, можда је то једини пут који САД и имају. Њихов савез је изузетно шрок и није лако помирити све интересе. Прављење ових мањих наменских савеза у оквиру НАТО-а, типа Аукуса, може да обједини поједине западне земље на заједничком задатку, а осталима да шансу да остану по страни појединих акција, а да због тога не морају напуштати ту алијансу.
Наиме, глобална криза изазвана пандемијом вируса Ковид 19 дубоко је уздрмала међународне односе. Међутим, још и пре него што је корона пошаст захватила свет били смо сведоци постепених промена на међународној геополитичкој мапи.
Остави коментар