Предавање Срђана Граовца на тему „Стварање Југославије – Вудро Вилсон и Версајски мир“ можете погледати 22. априла у 18 часова на нашем Јутјуб каналу.
Југославија, за једне пропуштена шанса, а за друге највећа заблуда XX века – у сваком случају држава која је обележила животе људи на овим просторима и оставила толико далекосежне последице да сам њен помен и данас изазива јаке емоције и бројне контроверзе. Једно од кључних питања које се обично у свим расправама на ову неисцрпну тему потеже јесте питање њеног настанка. Главни протагониста те идеје, нарочито у току Првог светског рата из чијег вихора је рођена млада јужнословенска краљевина, била је Србија. Али, како то обично бива на Балкану, „без уплива страног фактора“ једно тако важно питање није могло бити решено. Велике силе, и то не само оне из супарничког табора Централних сила, већ и оне из Антанте на чијој је страни ратовала српска војска, нису са благонаклоношћу гледале на идеју јужнословенске државе. Да је којим случајем само од Француске и Велике Британије зависило стварање државе Јужних Словена, до тога вероватно никада не би ни дошло. Међутим, 1917. године у рат на страни Антанте ушле су Сједињене Америчке Државе. Тим чином, председник САД Вудро Вилсон направио је до тада незамислив искорак у спољној политици своје земље и отворено се умешао у европске политичке токове. Оставио је иза себе два основна начела спољне политике по којима су САД до тада функционисале. Једно је било аманет „оца нације” Џорџа Вашингтона да Америка мора водити политику „слободних руку“, односно политику невезивања за глобалне и регионалне савезе и пактове. Друго начело је чувена доктрина председника Џејмса Монроа да се САД неће мешати у европска питања, али исто тако неће толерисати уплив утицаја европских империја на америчком континенту. За Монроа је амерички континент био двориште САД и њихова политичка и интересна сфера. Међутим, 1917. године та начела су постала неодржива, а сам Вилсон је имао довољно храбрости за промену поменуте политике. Председник САД у том тренутку је имао неисцрпне економске и војне потенцијале довољне да одлуче исход рата. Такође, имао је иновативна политичка решења, утемељена на моралним нормама и платформама. Сањао је послератни свет који би био изграђен на принципима истих права за све, насупрот до тада важећем праву јачег. Самим тим, он је постао заштитник оних који су желели уједињење Јужних Словена и одлучујући политички чинилац који је то уједињење и омогућио.
Остави коментар