Трибина „Кнез Павле Карађорђевић“

Трибина „Кнез Павле Карађорђевић“ биће одржана у среду, 31. маја у 19 часова у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Срђан Граовац, историчар.

Аристократа духа, аристократски интелектуалац, интелектуални аристократа, творац чувеног „Београда тридесетих“, велики државник, политичар, уметник, уметнички колекционар, заложник и заточник „европске културе“ у Србији и Југославији између два светска рата, бриљантни полиглота, дипломата, „чувар мира“ и опстанка Југославије, члан владарске династије, супруг, отац, али и „оглашени“, а данас „стидљиво рехабилитовани“ злочинац и „непријатељ народа“, све су ово описи једне личности изванредних способности, али човека заборављеног од сопственог народа коме је служио до последњег животног даха. Можда би резиме описа туробног живота кнеза Павла Карађорђевића било најсврсисходније почети писмом његовог пријатеља и сарадника Часлава Никитовића. Писмо негдашњег министра у Влади Краљевине Југославије, Часлава Никитивоћа из 1967. године упућено кнезу Павлу Карађорђевићу који је у том периоду, у статусу емигранта, живео у Паризу, представља првокласно сведочанство о животу српске политичке емиграције расуте по свету након окончања Другог светског рата. Из овог обраћања можемо да закључимо да везе међу некадашњим сарадницима, упркос изгнанству у ком су живели, нису биле у потпуности прекинуте. Уочавамо, да они међусобно одржавају личне и пријатељске односе, али и контакте са другим угледним Србима у емиграцији. Наравно, препознајемо да их је на окупу одржавало нешто више од познанства и приватних интереса, а то је била заједничка забринутост за судбину српског народа у комунистичкој Југославији. Данас, пророчки звуче речи Часлава Никитовића који у том писму кнезу Павлу преноси своје виђење катастрофалног положаја српског народа у Југославији, при чему предвиђа сву ону трагедију коју ће Срби доживети деведесетих година XX века. Посебно издваја тешку ситуацију на Косову и Метохији, али и у Македонији, Босни и Херцеговини и у Хрватској. Бивши министар био је свестан да је у том моменту Јосип Броз Тито представљао главног кохезионог фактора „друге Југославије“ и да ће његова смрт неминово довести до распада земље, али је у исто време уочио чињеницу да српске политичке структуре у земљи, за разлику од других, нпр. хрватских или словеначких, немају адекватан одговор на могућност поменутог развоја догађа. Никитовић је у писму замолио кнеза Павла да се распита у француским политичким круговима о деловању хрватских сецесиониста, као и да путем сопствених или „личних“ контаката изврши утицај на кругове француских политичких и интелектуалних елита како би исте покушале да заштите српске националне интересе у ситуацији евентуалног распада Југославије. Са данашње тачке гледишта, симптоматично је то да се ова преписка води између два некадашња значајна дужносника предратне Југославије. Дакле, личности које су од стране нових властодржаца у Београду проказани и осуђени као издајници и непријатељи народа, представници политичке и интелектуалне елите чија је имовина била конфискована, уз трајну забрану повратка у ту исту земљу, само неколико деценија касније, а упркос озбиљним годинама својих живота и даље се интересују за афирмацију националних и егзистенцијалних интереса сопствене нације. Узевши у обзир дате околности настанка писма, постављамо питање због чега се наведени кореспонденти и даље интересују за поменута питања на која, уосталом готово и да нису више могли никако да утичу? Одговор је веома једноставан. Кнез Павле, Часлав Никитовић, Драгиша Цветковић и многи други предратни јавни делатници били су део тадашње српске националне елите. Представљали су елиту која је од обнове српске државности деценијама мукотрпно стварана, образована на престижним домаћим и страним школама и на тај начин припремана за обављање важних делатничких послова у развоју младе српске, а потом и југословенске државе. Управо су наведене делатнике из области политике и културе, послератни комунистички револуционари окарактерисали као „великосрпске хегемонисте“, „националисте“, „издајнике“, „непријатеље“, „квислинге“, „злочинце“, да би их на тим основама бесомучно прогонили до краја њихових овоземаљских живота. Раније поменуте конкретне личности и потписи, били су они срећнији заточници српске културе, науке, националне политике и генерално резултата свих националних успеха, јер су на време пронашли спас у бекству из сопствене земље. Међутим, упркос свему, они нису могли остати неми на судбину свог народа, јер су између осталог васпитавани и у духу одговорности према државним и националним интересима свог народа. Суштински, овде лежи разлог њиховог интересовања за прилике у Југославији. Изграђена национална свест и осећај одговорности налагали су им да, без обзира на тешкоће у личним егзистенцијалним судбинама и околностима, на првом месту воде рачуна о интересима сопствене нације и сопствене државе. На тај начин, дело ових заточника и заложника свеукупног развитка српске нације и државе остало је да живи и после краја њихових овоземаљских живота.