Аутор: Јованка Симић, новинар
У овој години навршило се 230 година од оснивања Српске православне богословије у Сремским Карловцима, богословског училишта, првог међу пречанским Србима, које представља једну од настаријих и најважнијих образовних установа српског народа. Ова школа баштини традицију богословског образовања у Сремским Карловцима које датира од времена оснивања Клирикалног училишта 1749. године чији је основатељ митрополит Стефан Стратимировић а данас представља једну од седам богословија Српске православне цркве распоређених у четири државе.
У Карловачкој митрополији, од њеног оснивања па до краја Првог светског рата, било је неколико покушаја да се оснују клирикална училишта за образовање православног свештенства, али је ова намера остварена тек 1794. године у Карловцима. Клирикална школа, као једина те врсте у сремскокарловачкој Митрополији, убрзо је постала једна од четири најуспешније и најпознатије теолошке школе у православном свету. Била је то и прва српска православна Богословија међу Србима северно од Саве и Дунава, а настала је свега три године после Карловачке гимназије. У почетку била је смештена у згради Нормалне школе, а први управитељ и професор био је протосинђел Петар Јовановић Видак. Неколико година касније, такође залагањем митрополита Стратимировића, отворено је Благодјејаније у коме су сиромашни ученици Клирикалне школе и Гимназије бесплатно добијали храну (1797).
Школска година одвијала се од почетка новембра до краја августа. Школовање је најпре трајало две године да би од школске 1825/26. било продужено на три. Рад школе у овом периоду прекинут је неколико пута: због куге (1795/96), због револуционарних дешавања (1848/49) и поводом њене реорганизације (1872–1875). После издавања Краљевског рескрипта 1868. године, приступило се реформи Богословије. Врата је поново отворила 1875/76. године за ђаке првог разреда. У Богословију су примани свршени гимназијалци са положеним испитом зрелости. У почетку је тај услов испуњавао мали број кандидата, али сваке наредне године отваран је по један разред, да би школске 1878/79. био отворен и четврти, завршни разред Карловачке богословије. Ученици су поред редовне наставе били у обавези да сваког дана одлазе у цркву на јутрење, а недељом и празником на литургију. Школска година почињала је 28. августа и трајала је 10 месеци. Први статут Православног српског богословског училишта донет је 1897. а наредни 1906. године. У другој половини 19. века Богословија је достигла свој зенит, у периоду 1875–1882. када је њен ректор био архимандрит Иларион Руварац. Данас се Руварац сматра оснивачем критичког правца у српској историографији а своје прве радове објављивао је још као богослов.
Иларион Руварац рођен је 1832. године у Сремској Митровици, од оца Василија и мајке Јулијане рођене Шевић. На крштењу је добио име Јован. Његов брат био је Димитрије Руварац, такође историчар и публициста али и политичар. Јован Руварац основну школу похађао је у Старом Сланкамену и Старим Бановцима, шест разреда гимназије у Карловцима, а седми и осми разред завршио је у Бечу (1852), где је студирао права (1852–1856). Током студија показао је велико интересовање за историју. Потом је дошао у Карловце и завршио Богословију (1859). Замонашио се 1865. године у манастиру Крушедолу, узевши монашко име Иларион. Потом је постављен за бележника црквеног суда. Године 1872. добио је место професора Богословије. Две године доцније постао је архимандрит манастира Гргетег, а потом и ректор Богословије (1875). Због несагласја са патријархом Германом Анђелићем уклоњен је са тог места 1882. године.
Две године Иларион Руварац био је посланик Добриначког среза у Хрватском сабору (1885–1887). Разочаран у политику, повукао се у манастир Гргетег, одбивши да буде мандатар темишварске Епархије. У Гргетегу, који је значајно унапредио, провео је остатак живота. У том периоду обновљен је манастирски храм, у којем је иконостас осликао чувени српски сликар и пријатељ архимандрита Илариона Урош Предић. У манастиру се Руварац посветио историографском раду, а посебно га је интересовало проучавање историјских извора. Био је члан Патроната Монашке школе и Патроната Карловачке гимназије, те Књижевног одељења Матице српске, Југословенске академије у Загребу и Српског ученог друштва, односно Српске краљевске академије у Београду. Одликован је Орденом Светог Саве. Упокојио се 1905. године у манастиру Гргетег. Почива на манастирском гробљу.
Школске 1891/92. године Богословија је усељена у нову зграду (део зграде данашње гимназије), задужбину браће Анђелића – патријарха Германа и проте Стевана. Залагањем Патријарха Георгија Бранковића 1903. године за потребе Богословије изграђена је и зграда Богословског семинара. Уочи Првог светског рата 1914. године угарске власти су укинуле ову богословску школу што је несумњиво био један од видова притиска на српски живаљ. По окончању рата Богословија се као и патријаршијски престо из Сремских Карловаца враћа у Београд, где је прерасла у Богословски факултет.
Карловачка богословија најзад је обновљена 1964. године као одсек Богословије Светог Саве у Београду, а три године касније одлуком Светог архијерејског Сабора проглашена је за самосталну просветну установу под данашњим називом – Богословија Светог Арсенија.
Поред тога што је важан образовни центар, који је до данас изнедрио близу 4000 богослова, Карловачка богословија је од изузетног значаја за историју и културу нашег народа. Смештена је у палати црквено-народних фондова, коју је по пројектима архитекте Владимира Николића подигао патријарх српски Георгије Бранковић 1902. године. Под истим кровом је и архив Карловачке митрополије, под стручном управом и надзором Српске академије наука и уметности.
ЛИТЕРАТУРА
Дејан Микавица и Драго Његован: „Три века Карловачке митрополије 1713–2013“, Зборник радова са научног скупа у Сремским Карловцима 2013, Нови Сад (2014)
Вуковић Сава: „Карловачка богословија за време ректорства Илариона Руварца и у Српској историографији и култури“, Нови Сад (1997)
Српска православна богословија Светог Арсенија (https://www.bogoslovija.rs/)
Остави коментар