АМЕРИЧКИ ИЗБОРИ И ГЛОБАЛНИ ИЗАЗОВИ

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Најважнији избори на свету, како их неретко називају коментатори политичке стварности, коначно су завршени. Доналд Трамп, али и републиканци генерално, однели су неочекивано убедљиву победу над демократама и њиховом кандидаткињом Камалом Харис. Узмемо ли у обзир колика је еуфорија у јавности стварана уочи ових избора, а све на темељу њихове наводне историјске важности и неизвесности, колико су истраживачи јавног мњења били опрезни и устручавали се од коначних процена, не можемо а да не будемо изненађени исходом. И то не толико победом Трампа, колико убедљивошћу са којом је она остварена. Са пуним правом та реалност нас тера да се запитамо зашто је све тако испало и који моменти су пресудно утицали на овакве резултате.

На самом почетку треба истаћи да околности, бар на први поглед, нису ишле наруку Доналда Трампа. Теме које су доминирале у предизборној кампањи биле су скоро исте оне око којих се делило америчко друштво на претходним председничким изборима 2020. године, али и крајем 2022. године на такозваним „мидтермсима“, тачније на изборима који падају на половини мандата изабраног председника и добар су показатељ како његове тренутне популарности, тако перцепције јавности о резултатима његовог дотадашњег рада. Управо на тим изборима, за Сенат и Представнички дом у САД, крајем 2022. године десило се својеврсно изненађење. Иако се очекивао велики црвени републикански талас, до тога није дошло. Наиме, чињеница да су економски показатељи били све лошији због ратних дешавања у свету, али и економске кризе изазване последицама пандемије Ковида 19, није пресудно утицала на те америчке изборе. Економија, која као по правилу опредељује америчког бирача, пала је у други план у односу на друга питања, на првом месту она вредносно-демократска (идентитетска, родна, питање абортуса, итд.). Самим тим чињеница да је инфлација несумњиво утицала на пад стандарда и да се Бајденова администрација тешко носила са тим изазовима није донела очекивани тријумф републиканцима.

Нема сумње да је један од кључних разлога за такав развој ситуације била сама личности Доналда Трампа. Наиме, Трамп је на себе преузео улогу предводника републиканаца на тим изборима. Његова свеприсутност у кампањи попримала је те размере да смо се понекад могли запитати имамо ли поново председничке изборе или се гласа за Конгрес. Очигледно да је Трамп покушао својом личном популарношћу дати ветар у леђа републиканским кандидатима  и на тај начин их „погурати“ у трци за доњи и горњи дом Конгреса. Наиме, Трампова популарност није спорна, као ни чињеница да ниједан републкиканац тренутно нема ту моћ да може мобилисати и ујединити најшири спектар конзервативне америчке јавности. Уосталом, чак и његов пораз од Џоа Бајдена на председничким изборима само је потврда те тезе. Да, Трамп је тада изгубио, али је и освојио највећи број гласова у историји САД, одмах иза Џоа Бајдена.

Међутим, упоредо са тим што је Трамп несумњиво био неко ко може добити најширу подршку конзервативне америчке јавности, он је вероватно и једини који може ујединити и мобилисати све струје у противничком табору. Управо је личност Трампа нешто што је и на претходним председничким, али и на изборима за Конгрес, мобилисало како демократску партијску машинерију, тако и њихове бираче. Демократе су страховитом кампањом демонизације од Трампа створиле „највећег непријатеља демократије“ којим плаше либералну јавност. Налепили су му не само етикету ултраконзервативизма, већ и неког ко је направио искорак ка фашизму. Са пуним правом постављало се питање да ли се он те стигме уопште може решити и да ли ће га она можда коштати даље политичке каријере? Јер, да којим случајем није било тог страха од Трампа, тешко да би на тим изборима на половини Бајденовог мандата питања идентитета и стања демократије успела да економске неприлике гурну у други план.

Међутим, Трамп је показао не само велику амбицију, већ и одлучност да се избори за нову номинацију Републиканске странке и на председничким изборима 2024. године. Нема сумње да су му завидна упорност и издржљивост помогле да преживи страховиту медијску сатанизацију, а у појединим моментима чак и линч америчког правосудног система. Сетимо ли се само колико је пута био оптуживан и осуђиван за различита дела, неретко банална и бесмислена, онда нам ствар постаје јасна. Трамп је био жртва политичког обрачуна у ком су његови непријатељи употребили сва расположива средства, о чему сведочи и покушај атентата. Није то нимало случајно. Трамп је несумњиво неко ко је уздрмао амерички естаблишмент, шаљући јасну поруку да се ствари морају мењати. И да неформални центри моћи који своју снагу повлаче из различитих државних, обавештајно-безбедносних и финансијских структура, а који су пустили дубоке корене у америчкој администрацији, морају бити уклоњени. Природа система је таква да се брани свим расположивим средствима онда када се осети угроженим, а амерички естаблишмент је Трампа несумњиво доживео као егзистенцијалну претњу.

Управо због свега наведеног, постојала је озбиљна скепса када се говори о шансама Доналда Трампа да победи Камалу Харис на председничким изборима. Могло се претпоставити да ће систем и 2024. године поново бити против њега и да постоји реална опасност да се понове 2020. или 2022. година. Једино што је ишло наруку Трампа било је економско стање у земљи. Инфлација је и даље била нешто што је тешко оптеретило кућни буџет Американаца, али добро се знало да то 2022. године није било довољно. Међутим, оно што никако не треба занемарити јесте чињеница да су овај пут наруку Трампа ишле спољнополитичке околности и да се испоставило да оне могу играти много значајнију улогу у америчком изборном процесу него што се то очекивало.

Наиме, рат у појасу Газе дубоко је уздрмао Блиски исток, али и саме САД. Практично од тренутка када је 7. септембра 2023. године Хамас предузео свој изненађујући и помало спектакуларан напад на Израел, или боље речено од тренутка када су се у потпуности могле сагледати размере страдања цивилног становништва и војника у непосредној близини Газе, знало се да ће уследити снажна одмазда израелских власти. Није се дуго чекало на бескомпромисну и разарајућу реакцију ИДФ-а. Импресивна моћ израелског оружја, много пута до сада демонстрирана у сукобима с арапским државама и организацијама, уверавала је светску јавност да ће војна операција ИДФ-а бити релативно брза и ефикасна. Међутим, ствари су се развијале другачије и сада без икакве дилеме можемо рећи да се ИДФ уплео у дуготрајну борбу против герилаца Хамаса у разрушеној Гази, а да се крај сукоба још не назире, посебно када узмемо у обзир да је кључни циљ Израела потпуно уништење Хамаса, што у овом тренутку делује потпуно нереално. Са друге стране последице су и више него очигледне: тоне бачених бомби, десетине хиљада цивилних жртава и медијски рат који Израел несумњиво губи. Такође, односи на Блиском истоку су веома затегнути, док је претња од директног сукоба Израела и Ирана константна. Као близак пријатељ Израела, САД се нису могле држати неутрално, већ су подржале свг најважнијег савезника на Блиском истоку. Само по себи то је оставило значајне консенквенце на међународном плану, али има и своју рефлексију на унутрашњу политичку сцену у САД.

Нема сумње да се Бајденова администрација по овом питању нашла у креајње незавидној позицији. Са једне стране демократе су свесне да ескалација сукоба на Блиском истоку представља опасност од стварања широког исламског фронта против Израела, што би се крајње неповољно одразило на америчке геостратешке интересе. Наиме, Израел је најближи савезник САД, не само на Блиском истоку, него и генерално. Самим тим, САД не би могле ту државу препустити својој судбини, већ би их велика ескалација увукла у сукоб са муслиманским државама. Неминовно, такав развој ситуације гурнуо би исламски свезт у наручје Кине и Русије. Узмемо ли у обзир бројност муслимана, геострартешки важне тачке на којима живе, била би то потпуна катастрофа за интересе САД. Управо зато Бајденова администрација је изабрала пут контроле постојећег сукоба, где се Израел подржава, али до одређене мере која не би довела до пуне ескалације рата на Блиском истоку, па и шире. Нема сумње да је таква политика САД изазвала незадовољство у Израелу и да се природно отворило питање каква би ситуација била по интересе јеврејске државе да је којим случајем Доналд Трамп у Белој кући.

За разлику од Бајдена и Камале Харис, Трамп по питању Израела није имао намеру да калкулише. Током свог првог мандата он је отворено стао уз Израел, па чак и признао Јерусалим за престонису јеврејске државе, што се сматра крајње радикалним потезом. Такође, био је и покровитељ Абрахамских споразума који су ишли наруку Израела, јер су требали да обезбеде признање Израела од стране појединих муслиманских земаља, што би му дало коначну легитимизацију. Такође, Трамп је добро знао да америчка вишемилоионска муслиманска популација природно нагиње демократама и да он нема разлога да буде обазрив према њиховим интересима. Самим тим, он је јасно и недвосмислено у својој председничкој кампањи стао на страну Израела, за разлику од Камале Харис која се трудила да умеренијим ставовима сачува подршку и америчких Муслимана, али и Јевреја. Међутим, управо тај калкулантски став највише је коштао Камалу Харис. Амерички муслимани је нису подржали, сматрајући да Бајденова и њена администрација пружају подршку Израелу и да је одговорна за страдање Палестинаца. Са друге стране нема сумње и да су амерички Јевреји замерили Харисовој и Бајдену то што их нису довољно подржали и да би Трамп свакако по том питању био одлучнији. У сваком случају коцкице су се поклопиле и Трамп је захваљујући спољнополитичким околностима добио пасивност муслимана на изборима у САД, али и већинску подршку вишемилионске популације јевреја у Америци.

Међутим, никако не треба занемарити ни утицај рата у Украјини на америчке изборе, који свакако није безначајан. Наиме, овај сукоб на истоку Европе утицао је на најширу америчку јавност и то пре свега кроз економску, а мање политичку призму. Трамп је Зеленског вешто представио као неког ко искоришћава америчке пореске обвезнике, а Бајдена и Харисову као корумпиране и неспособне да заштите интересе својих суграђана. Управо ту се испољила та економска компонента која је веома важна за сваког појединца у САД када излази на изборе. Американци су ратаове, а посебно овај у Украјини, почели да повезују са падом свог стандарда. Самим тим Трамп, који је својим суграђанима понудио мир и то брз, у очима јавности доживљен је као неко ко може донети финансијски бољитак. Свако ко је сплетом околности био у САД уочи и током изборног дана могао се уверити кроз разговор с обичним људима, таксистима, продавцима колико је питање мира важно и колико га Американци повезују с економијом. Порука да је важно да се ратови зауставе и да се смање издаци за финансирање сукоба суштински је вапај америчке јавности незадовољне поскупљењима и падом животрног стандарда, што је Трамп добро разумео. Самим тим можемо закључити да су ове изборе у великој мери одредиле спољнополитичке смернице, да су ишле на руку Доналда Трампа и да их је он максимално искористио. Теме које су доминирале у јавности а које се тичу неких вредносно-демократских питања остале су ипак у сенци спољнополитичких догађаја, поготово ситуације на Блиском истоку. Чак се и стање економије, есенцијално важно за огромну већину америчких гласача, повезивало са глобалним геополитичким дешавањима.