Аутор: Јованка Симић, новинарка
Поживео је само четрдесет година, а наредне године навршиће се 270 лета откако се упокојио, али уметнички траг Димитрија Аврамовића, живописца из Шајкаша, толико је снажно утицао на развој српске културе 19. века да ће његово име живети колико и црквене иконе којима је осликао многе храмове.
Осим у храмовима, међу којима је и Саборна црква у Београду, те портрета многих његових знаменитих савременика, дела овог изузетног уметника чувају се данас у београдском Народном музеју и у Галерији Матице српске у Новом Саду. Због свеукупног доприноса српској уметности, данас име Димитрија Аврамовића носе по једна улица у Београду и Новом Саду.
Био је свестрано образована личност – сликар, писац, преводилац и први српски карикатуриста. Историја уметности памти Аврамовића као зачетника романтизма у српској ликовној уметности и као једног од најбитнијих представника назаренског стила у црквеном сликарству.
Провео је детињство и младост у Новом Саду где је у нижој гимназији (1827. и 1828. године) учио цртање у школи Атанасија Николића. Упркос синовљевом, више него очигледном таленту, отац га је уписао на трговину коју је убрзо напустио и почео да изучава сликарски занат код мало познатог живописца Димитрија Јовановића. Наставио је усавршавање код Алојзија Кастање, Италијана из Мантове, који се 1820. године настанио у Новом Саду.
Услишивши жељу епископа бачког Стефана Станковића, Аврамовић је копирао његов портрет у неколико реплика као и портрете карловачких митрополита. Заузврат, епископ је скромном стипендијом од сто форинти годишње омогућио младом Аврамовићу да студира на Сликарској академији у Бечу.
Ликовно образовање у средишту аустријске царевине стицао је на Академији код Леополда Купелвизера од 1836. до 1840. године, а неки подаци говоре да је упоредо похађао и приватне часове код Фридриха Амерлинга. У свом бечком периоду упознао је многе српске интелектуалце. Много је држао до пријатељства, наклоности и савета Вука Караџића, Јоакима Вујића, Јована Стерије Поповића.
Аврамовић је боравак у Бечу крунисао са два дела 1840. године: „Апотеоза Лукијана Мушицког“ и портрет Вука Караџића. Мушицки, старешина манастира Шишатовца на Фрушкој гори, био је и песник. Као учен човек, пропагирао је идеје које је и Аврамовић из Беча понео: да се народ и кроз уметност може просвећивати, те да уметност није намењена само затвореном аристократском кругу.
Апологетска композиција родољуба с лиром и ловоровим венцем право је класицистичко дело на којем је уметник романтичарски глорификовао Мушицког. Слика је настала под непосредним утицајем скулпторског дела италијанског вајара Антонија Канове.
У истом периоду Аврамовић је насликао и неколико портрета савременика, међу којима се нарочито сматра успешним портрет Вука Караџића. Управо је Вук помогао да му 1841. буде поверено осликавање иконостаса и зидних композиција у новосаграђеној Саборној цркви у Београду.
Поводом овог одговорног задатка, Аврамовић се после успешних студија вратио у Кнежевину Србију, али у Београд, што се испоставило као кључно за његов уметнички рад. Било је то време када су у Београду и у осталим деловима Србије, подизани многи православни храмови, а Аврамовић је из Беча донео нови стил у црквеном сликарству. Његов рад на осликавању Саборног храма сматра се револуционарним подухватом. Осликавање је окончао 1845. године, а потом се посветио изради портрета кнеза Михаила Обреновића, митрополита Петра Јовановића, књижевника Симе Милутиновића Сарајлије. Осликао је и иконостас капеле старог митрополитског двора и иконе иконостаса Карађорђеве цркве у Тополи.
Својим текстовима о проблемима уметности, објављиваним у Српском листу од 1843. до 1845. године, Аврамовић је дао подстицај развоју теорије ликовне уметности код Срба и подршку формирању историје уметности. Објавио је и први познати предлог за оснивање сликарске школе у Србији који, те 1845. године, ипак није био реализован.
Проучавајући српске старине, 1846. обишао је манастире Манасију и Раваницу, а 1847, залагањем тадашњег министра Јована Стерије Поповића добио је од Владе Србије 150 дуката да походи Свету Гору. Са ових путовања објавио је две књиге: „Описаније древности србски у Светој (Атонској) Гори“ и „Света гора са стране вере, художества и повеснице описана Димитрием Аврамовићем живописцем“. У првој књизи су преписи повеља српских владара и слике застава, печата, пехара, посуђа и ношње, а у другој описи светогорских манастира.
Овим делима Аврамовић је дао први исцрпан преглед историје Атоса и тамошњих манастира. Нарочиту вредност има његов препис Немањине хиландарске повеље, што је било полазиште за каснија истраживања Хиландара.
Није запостављао ни преводилаштво. Са немачког је превео и објавио неколико посебних публикација чији су садржаји биле моралне поуке. Сарађивао је (1843–1855) у више периодичних публикација: Сербски народни лист (неколико преведених одломака из Винкелманове Историје древне уметности и Подунавка и Седмица (чланцима о српској старини)). Децембра 1847. изабран је за дописног члана Друштва српске словесности, поставши први српски уметник којем је указана ова част. Био је и истакнути члан Матице српске.
Памти се и као зачетник првог српског уметничког лексикона. Њему се приписује и прва позната полемика у српској ликовној критици. Реч је о расправи са Живком Петровићем у листу „Седмица“ из 1854. године.
У политичкој борби свога времена, обележеног револуционарним догађајима и мађарском буном 1848. године, Аврамовић је учествовао цртајући карикатуре које су литографисане у Књажевској српској каменорезници у Београду. Биле су то и прве политичке карикатуре код Срба. Објављивао их је у листовима: Шумадинка, Подунавка, Шаљивац и Седмица.
Поставио је тиме и темеље српској политичкој карикатури али то је имало своју цену – више није ни место наставника могао да добије, а на историјске ликовне композиције морао је да заборави. Био је веома погођен када му није поверено сликање галерије ликова Карађорђевића и устаника. Како у Београду није више добијао веће сликарске послове, са породицом се 1852. настанио у Новом Саду.
Чим је дошао, позван је да ослика иконостас, сводове и зидове манастира Раванице у Врднику (1852–1853), потом престоне иконе и две мање иконе за Христов гроб српске цркве у родном Шајкашу (1854). Последњи договорени посао са Црквеном општином у Футогу, а реч је о сликању цркве Свети Врачеви, није успео да доврши јер је 1855. изненада преминуо од срчане капи.
Био је и страствени заљубљеник у царску Русију. Вест о смрти цара Николаја Првог толико га је шокирала да се разболео, пао у постељу и убрзо преминуо. Почива у Новом Саду код некадашње Јовановске цркве.
Литература:
Вељко Петровић и Милан Кашанин, Српска уметност у Војводини, Нови Сад (1927)
Архива Галерије Матице српске
Живот Димитрија Аврамовића, Јавор (1892)
Павле Васић, Димитрије Аврамовић, Београд (1970)
Миодраг Јовановић, Српско сликарство у доба романтизма, Нови Сад (1970)
Остави коментар