Аутор: проф. др Борис Стојковски, историчар
Подручје данашње Србије, као и целог Балканског полуострва које су Јужни Словени, а међу њима Срби, населили у VII веку, имало је већ у то доба изузетно велики значај у хришћанском свету. Територија коју су Срби и Хрвати населили у позној антици и раном средњем веку имало је низ великих хришћанских центара. Сирмијум, Сингидунум, Ремесијана, Улпијана, имали су веома богату хришћанску историју и велики значај у историји цркве.
Сирмијум, данашња Сремска Митровица је био царска резиденција, али и место страдања низа великих мученика хришћанске вере у време прогона под римским царем Диоклецијаном. Најпознатији је дакако Свети Димитрије, чији се култ изменио и раширио по целом свету. Затим, Свети Иринеј, први епископ Сирмијума и мученик. Ту су још били Света Анастасија, слављена и у Задру, као и у Цариграду. Четворица овенчаних, Свети Синерот и низ других хришћана страдалих за веру, такође су били везани за Сирмијум. Сингидунум има своје ранохришћанске мученике у лику Ермила и Стратоника, а Улпијана (крај данашње Грачанице) каменоресце Флора и Лавра.
Иако није најуже везано за тему о којој је овде реч, вреди истаћи и Цибале (Винковце), односно Мурсу (данашњи Осијек) као значајна места страдања, али и хришћанске центре. Током борбе око аријанства Сирмијум, Сингидунум и Мурса били су јаки аријански центри, а у самом Сирмијуму било је епископа чија су хетеродоксна учења сматрана јеретичким, све до 381. године када је на овом подручју аријанство савладано. Аварско-словенска најезда на Панонију учинила је крај Сирмијуму, некада славна престоница је нестала, а велики број античких градова разорио је још Атила са својим Хунима. Тај хијатус је евидентан вековима, и тек даљи миграторни процеси на Балкану мењају из основа слику Балканског полуострва и Југоисточне Европе. То се везује и за политичке односе, етничку слику, али и цркву, као кључну институцију средњег века, како на истоку, тако и на западу.
Иако сви ови наведени црквени центри у време насељавања Срба на Балканско полуострво нису имали негдашњи значај, црквени живот на овом подручју није сасвим замро. То сведочи и Константин VII Порфирогенит, који једини пружа податке о покрштавању новопридошлог народа. Овај византијски цар – писац (913–959) у свом делу О управљању државом (De administrando imperio) пише како су Срби (и Хрвати) примили хришћанство у доба цара Ираклија (610–641) од стране римских свештеника које је византијски василевс захтевао, а римски првосвештеник послао. У науци се сматра да се ово догодило после 626. године и неуспеле велике аварско-словенске опсаде Цариграда када се аварски каганат распао, а словенска племена која су била под влашћу Авара су стекла неку врсту самосталности. На овај начин, започео је улазак Срба у византијски комонвелт, односно међу народе, а потом и државе, које су део хришћанске икумене. Дакако, било какви трагови неке црквене организације се готово не могу ни назрети на простору некадашњег римског Илирика. Чињеница је да су долазили неки свештеници из Рима и покрштавали народ, међутим мало је вероватно да су створили одрживу црквену организацију. О парохијским црквама или епископијама тешко да може бити икакве речи.
Треба имати на уму да је простор који су јужнословенски народи, па тако и Срби населили, у црквеном погледу био подељен између јурисдикција двају главних оновремених црквених центара у Европи – Цариграда и Рима. Све до великог раскола 1054. године, па и нешто касније, не може се говорити о јасној дистинкцији Православне и Римокатоличке цркве. Срби су тако делимично потпадали и под римску јерархију, и тек ће у каснијем периоду доћи до врло јасног раздвајања клира и верника обеју хришћанских деноминација. Оно што је овде кључно напоменути јесте да до 1204. године нема јасне разлике између источне и западне цркве. Тек је пад Цариграда условио једну крупну цивилизацијску поделу која је постала и разлика у светоназорима, доктрини, али и начину поимања темеља хришћанске вере.
Покрштавање, односно христијанизација је био дуг процес који се одвијао постепено у етапама. У случају Срба трајао је више од два столећа. Речени Константин VII Порфирогенит пише како христијанизација међу Србима није пустила довољно корена, те је у време његовог деде, византијског цара Василија I Maкедонца (867–886) ово покрштавање настављено са далеко већим замахом. Вероватно је у време владавине овог цара оно и приведено крају, а можда чак и нешто раније. Управо из овог сведочанства византијског цара – писца јасно је оно што је горе речено. Наиме, очигледно је да је недостатак јасне црквене организације, повезан са различитим унутрашњим и спољним проблемима које је Византијско царство имало, значајно утицало на то да први талас покрштавања Срба не забележи готово никакав успех. Ратови са Арапима су свакако један аспекат, као и долазак Бугара и сукоби са њима, али је иконоборство које је од 717. до 843. године раздирало Ромејско царство оставило највидљивије трагове.
Управо из овог времена се назиру и први директни подаци о црквеној организацији у српским земљама. Јасно је из извора да је у IX веку млада и тек формирана српска кнежевина потпадала под црквену организацију Панонско-моравске архиепископије Светога Методија и његових наследника на овом архиепископском трону. На тај начин и Срби су посредно имали додир са овим великим словенским просветитељима и апостолима скоро свих словенских народа. Осим словенског језика, те глагољице и ћирилице, које се везује за мисију Ћирила и Методија и њихових ученика међу Словенима и Бугарима, као и црквена јурисдикција која је нешто познатија за ову епоху. Из писма папе Јована VIII српском кнезу Мутимиру 873. године сазнаје се како је Србија раније припадала дијецези на чијем је челу управо био Свети Методије. Папа српскога кнеза позива да и он своју земљу поново потчини овој црквеној покрајини, као што је то било у време Методија.
Још је један савремени доказ христијанизације Срба у време њихових раних владара. Да је постојала некаква државна администрација, али и чињеница да је та рана српска држава настала у сенци Византије сведочи недвосмислено и један артефакт, познат испрва као прстен, односно печат кнеза Стројимира. Овај кнез је био брат Мутимиров, а двоструки крст и грчки натпис на печату Боже помози Стројимиру говори у прилог учвршћеног хришћанства, макар у владајућем слоју тадашње српске државе. Појава хришћанских имена међу појединим српским кнежевима показује да се вера међу њима укоренила све више.
Рани средњи век у српској историји представља један врло магловит период, који карактерише мањак историјских извора на основу којих би се могла реконструисати историја овог периода. За политичку и друштвену историју таквих извора је изразито мало, док је за црквену историју још теже наћи савремене поуздане изворе који би сведочили како је изгледала црквена организација. Уопште црквена историја Срба у раном средњем веку се може реконструисати тек на основу малог броја фрагментарних извора. Подручја која су Срби населили у приморју, области Травуније и делом Далмације током Х века, а зацело после 928. године била су под управом двају најбитнијих приморских црквених центара – Сплита и Дубровника. Дукљанска епископија, као и епископски центри у Бару, Скадру и Дривасту су око 940. године припадали јурисдикцији митрополита драчког, најважнијег репрезента цариградске цркве на овом простору.
Што се тиче Рашке, историчари су углавном сагласни да је после 880. године, када бугарска црква добија своју аутокефалност, и епископија Раса је постала део, макар на неко одређено време ове цркве. Иста је ситуација и са Моравском митрополијом, чије је подручје канонског деловања обухватало и делове Србије, а моравски епископ Агатон је узео учешће и на Фотијевом сабору. Током Х века српско-бугарске политичке, културне и духовне везе су биле прилично јаке. Након 927. године, те смрти првог бугарског цара Симеона, српску државност је обновио кнез Часлав Клонимировић. И сам рођен у Бугарској, био је веома везан за ову земљу, те је одатле кренуо да продире и културни утицај наследника и ученика Ћирила и Методија који су своју делатност наставили на простору који је почетком Х века улазио у састав моћне Симеонове Бугарске. Због тога постоји мишљење да је ћирилица састављена на Симеоновом двору, као што постоји и мишљење да је њен творац био Климент, те да је састављена у Охриду, који је, пак, такође улазио у састав пространог Првог бугарског царства под Симеоном.
Под јурисдикцијом аутокефалне бугарске архиепископије Србија није била дуго. Уништењем Бугарске од стране византијског цара Јована Цимискија (969–976) на подручју овог младог царства настало је расуло. На рушевинама и тековинама Бугарског царства диљем Балканског полуострва развила се Самуилова држава, која је у свој опсег инкорпорирала и готово све српске земље. Када је византијски цар Василије II Бугароубица поразио Самуила и уништио његову државу 1018. године основана је Охридска архиепископија. Трима охридским повељама (издатим у периоду од 1018– 1025) византијски је василевс утврдио опсег нове дијецезе, али и епископа суфрагана. На основу тога може се закључити ранији опсег како бугарске цркве, тако још више и црквеног уређења у време Самуила. Он је у Охриду створио патријаршију, такође на тековинама Бугарске коју је створио цар Симеон у годинама непосредно пред смрт 927. године. Ове повеље које је издао источноримски цар Василије II представљају прворазредан извор за црквену организацију Балкана, али и за нашу тему. За Србију је важно рећи да се помиње и епископ Србије, као и епископи Ниша, Скопља, Браничева, Призрена, Липљана, као и Срема, који је такође био под јурисдикцијом Константинопоља. У Угарској је деловала и митрополија Туркије, што је сведочанство да Срем није био још увек део Угарске.
Којом територијом су управљали архипастири ових епископија? Скопска епископија је обухватала обе стране скопске Црне Горе, Скопско Поље, као и долину Пчиње и врањско поморавље. Призренска епископија је имала под својом јурисдикцијом читаву Метохију, можда и Полог. Са обе стране Јужне Мораве, укључујући и област Топлице простирала се Нишка епископија. Браничевска епархија је била прилично пространа и под својом је управом имала простор са обе стране Велике Мораве од Хомољских планина до Рудника, и од Дунава до Западне Мораве. Северна Шумадија и долина Колубаре су изгледа припадале Београдској епархији, док је могуће да су и делови Мачве били под управом сремског епископа, али то није сасвим јасно.
Рани период српске средњовековне историје, посебно поменута епоха цара Самуила, подарила је српском народу његовог првог владара – мученика и светитеља кнеза Јована Владимира зетског, односно дукљанског, који је мученички пострадао 1016. године. Кнез Јован Владимир је владао Дукљом на крају Х и почетком XI века. Приликом похода цара Самуила на Дукљу, Јован Владимир је заробљен, али се у њега загледала царева кћи Теодора Косара. Потом је Јован Владимир, као владарски зет враћен на свој трон. Међутим, наследник цара Самуила Јован Владислав је намамио Јована Владимира и, како сведочи поп Дукљанин, убио дукљанског кнеза, одсекавши му главу. На тај је начин овај кнез постао светитељ и мученик, али и први светитељ српског народа. Његов култ се вероватно развио врло брзо после смрти, а то је време када се и у Русији формира култ мученика Бориса и Гљеба, те Светог Вацлава у Чешкој. Разлика је једино у томе што светитељство и мучеништво Јована Владимира, због општих прилика у Дукљи и потом Србији није створило већи и развијенији култ.
Из овог периода Рашке епископије потиче и Петрова црква код данашњег Новог Пазара у Расу (односно пуним називом: Црква Светих апостола Петра и Павла). Овај храм представља најстарији споменик црквене архитектуре на простору Србије и првобитно је био највероватније седиште рашке епископије. Ова храмовна грађевина је подигнута на темељу старијих култних места, као и римског, а потом и византијског храма. Тешко је рећи да ли се обнова цркве може повезати са Чаславом Клонимировићем, али је извесно да је од Х века била активна. Од 1979. године читав комплекс Стари Рас се налази под заштитом Унеска, па тако и Петрова црква је део светске културне баштине. Занимљивост је да је то и данас такође парохијска црква у којој се редовно врше богослужења.
Поред Петрове цркве треба поменути још један вредан и значајан храм. У питању је црква у рушевинама позната под називом Стара Павлица. То је једини сачувани део некадашњег манастира из времена византијске власти, односно из преднемањићког периода на овим просторима. Налази се у селу истог имена на брегу уз реку Ибар, у близини Брвеника. О времену њене изградње нема података, нити о томе ко је ктитор овога храма, нити ком свецу или празнику је црква била посвећена. Први помен Старе Павлице у немањићко доба јесте као метоха манастира Студенице.
Остави коментар